Губљење сна и наде

Један од сигурно најизазовнијих драмских текстова у иначе изазовном и импозантном опусу Едварда Олбија свакако је комад „Коза или ко је Силвија”. Разорно и отровно саркастична, драма сурово руши илузије у брачним односима, изручујући истиниту слику крхотина америчког сна. Ефекат шока на који писац рачуна није циљ већ врло функционално средство у неодложном промишљању трулости сржи породичних односа.

Међутим, комад уопште није једноставно поставити на сцену. Није лако пронаћи начин игре који би у потпуности изнео згуснутост његових значења, апсурдну комичност, циничан презир према лицемерју и малограђанштини али и болан, трагичан, брутално истинити приказ усамљености и потребе за љубављу. У сценској реализацији Олбијевог текста, редитељ Жанко Томић се одлучио за груби маниризам, игру без финијих психолошких тонова. Таквим избором је веома изоштрен апсурд радње, у први план су постављени застрашујућа механичност и аутоматизам у односима четири лика. Са друге стране, изостављањем суптилних психолошких нијанси донекле је ишчезла вишезначност комада, није одговарајуће показана и дубока трагичност актера, њихов очај због бесповратног губљења снова и нада.

Милорад Мандић Манда круто и одсутно игра Мартина, успешног архитекту који се заљубљује у козу, што формира ту основну, провокативну, наративну нит драме. Одсуство психологизације у концепцији његовог лика, односно, инсистирање на његовој хладноћи и удаљености јасно приказују суштинску обесмишљеност његових односа са околином, али истовремено гуше значајне емотивне слојеве лика, чињеницу о његовој раздирућој потреби за љубављу. Бранка Шелић, такође, оштро и још театралније наступа у улози његове супруге Стиви. Као и у случају лика Мартина, жестока театрализација Стивиног понашања у фокус је тачно поставила проблем нестајања блискости у њиховом браку. На жалост, та радикална театрализација је, истовремено, убила битну осећајност лика.

То је посебно карактеристично у моментима у којима се она сећа свог разговора са мајком; суптилност тог тренутка није адекватно пренесена на сцени због недостатка дубљих психолошких аспеката лика. Никола Ракочевић ствара лик њиховог сина Билија, геј тинејџера, стереотипно га сликајући као феминизираног, извештаченог понашања. Горан Радаковић игра Мартиновог дугогодишњег пријатеља Роса, телевизијског водитеља, често пародирајући смисао његове професије.

Изглед сцене јасно означава сурогат комфора њиховог дома (сценограф Александар Вељановић). Споља је све на месту, уредно и удобно, али, из те неприродне, беживотне уређености штрчи њена лажност. Свуда су поређане вазе са пластичним цвећем, што је изражајна метафора тих пластичних, безличних, бескрвних живота. Стварност, истина и дубина нестали су под притиском празних имиџа, претрпани су знаковима који ништа више не значе, супституцијама изгубљеног живота. Музика која се емитује између сцена лепршава је и идилична па тако, путем контраста, маркантно истиче мутну наказност њихових односа, појачавајући интензитет укупног утиска о трагикомичности распада илузија.

Представа „Коза или ко је Силвија” Жанка Томића сасвим је солидна, због изузетних вредности Олбијеве драме, као и коректне редитељске поставке и углавном задовољавајуће испуњених глумачких задатака. Али, представа није до краја исцрпила раскошније могућности и бројнија значења текста.