КиМ црвена линија Србије

Израз „црвене линије” доживео је последњих година планетарну промоцију у најделикатнијим глобалним разматрањима. По правилу означава стратешкополитичку границу конкретног интереса неког субјекта у ситуацији његовог директног оспоравања или угрожавања. Главни мото је указивање на највиши значај предметног интереса неког субјекта уз одлучност да се исти безусловно брани.

Примат црвених линија Србије данас држи најважнији државни и национални интерес: очување суверенитета и територијалног интегритета који се оспорава на питању Косова и Метохије (КиМ). У суштини, реч је о једној јединој, јасно дефинисаној, црвеној линији која гласи: „Србија је суверена држава са КиМ у њеном саставу”. За овакву црвену линију Србија има неспоран политички основ у већинској вољи српског народа и својих грађана, затим државноправни у важећем Уставу, надаље међународнополитички у неспорном међународном положају као суверена и пуноправна чланица ОУН у међународно признатим границама с КиМ у њеном саставу и најзад, међународноправни у конкретном случају кроз обавезујућу Резолуцију 1244 СБ УН.

Отуда је ова црвена линија сада и полазна основа државних и националних стратегија, политика и мера и морала би да буде у средишту сваке од њих понаособ, као непрелазна без обзира на услове или мотиве било које врсте. Јер мање-више познат актуелни међународни геостратешки контекст (расплет рата у Украјини, избори у САД, глобална прерасподела у надолазећој мултиполарности, европски и евроатлантски интегративни интереси) диктира знатно појачан притисак на државу и национално биће Србије водећих западних земаља, родоначелника државности „Косова”, за прелазак црвене линије ради прихватања тзв. реалности у облику признања „државе Косово”. Како се Србија томе противи, притисак добија на динамици, с методама и садржајима који одударају од већине важећих стандарда и норми развијеног света.

Примери непоштовања постигнутих споразума, људских и имовинских права, голе репресије (приштинска страна), пристрасног посредовања уз условљавања (ЕУ), непоштовања обавеза из Резолуције 1244 СБ УН и мандата СБ УН (Унмик, Кфор) са прећутним толерисањем западних земаља свега тога, то у дужем периоду илуструју и потврђују. Циљ је прелазак црвене линије Србије њеним признањем „државе Косово” независно од форме, де факто или де јуре, јер обе форме обезбеђују функционалну потврду у међународном општењу и потом правну кроз систем ОУН. Отуда је стварна граница српске црвене линије управо ОУН и њена Повеља, која једино по важећем међународном правном поретку потврђује државност претендената на међународноправни субјективитет. За то, међутим, симболи, документа, признавања од стране других субјеката међународног права, нису довољни, што потврђују примери Тајвана, Северног Кипра, Абхазије, Јужне Осетије, Придњестровља, Палестине, ДАРС-а (З. Сахара), па је притисак на пуно признање „Косова” кључни приоритет. Главни правац притиска за то данас иде кроз евроинтегративни процес Србије с ЕУ, а преко дијалога о нормализацији Београд–Приштина, којем ЕУ посредује. Она то чини на начин који не одражава статусну неутралност и безусловност. Механизам је Охридски споразум с одредбама које директно обезбеђују потврду косовске државности.

Кључно у њему је позивање на Повељу УН и обезбеђење приступу ОУН, што Србија оспорава резервама. Примера ради, према тексту споразума који је објавио „Глас Америке” 7. децембра 2023, полазећи од „Две стране ће развити нормалне добросуседске односе... на основу једнаких права” (члан 1.) у члану 2. стоји: „Обе стране ће се руководити... принципима постављеним у Повељи УН, посебно оним о сувереној равноправности свих држава, поштовању њихове независности... и територијалног интегритета, праву на самоопредељење...” Јасна је интенција да Србија прихвати суверенитет, територијални интегритет и принцип самоопредељења (признање самопроглашене независности) „Косова” на основу Повеље УН. У члану 4. стоји: „Србија се неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији.” Дакле слободан приступ ОУН и потврда државности. При овоме ЕУ нетранспарентно и једнострано намеће споразум као правно обавезујући и тиме као услов у форми уцене за даље приступне преговоре са Србијом. По дискреционом праву истиче правни основ за такав став позивом на Бечку конвенцију о праву уговора с усменим прихватањем, при чему оспорава исти правни основ с правно важећим усменим резервама.

Геополитичке тензије на глобалном и европском простору добијају знатно убрзање с процесима који интересе великих сила стављају у акутно стање. Западни Балкан, с од Запада „дефинисаним” новим границама и Србијом без КиМ, улази у мозаик посебног интереса да се његова сфера утицаја с њим заокружи. Модел реализације представља актуелна обједињена стратешка комбинација западних сила с уценом око приступних преговора Србије с ЕУ и (прећутном) „слободом” деловања приштинских привремених власти на употребу силе и свих средстава ради промене фактичког стања и ломљења српског корпуса на КиМ и ван њега. У таквој ситуацији свеколиком српском корпусу и српској држави преостаје да јединствено и одлучно делује рационалним, политички и дипломатски примереним мерама и валидним аргументима који једино омогућују постојаност црвене линије Србије о КиМ.

Дипломата у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа