640.000

А ево, рецимо, ја баш обожавам железницу. Возови су у теорији (или у пракси земаља попут Немачке или Јужне Кореје) моје омиљено превозно средство. Лепо уђете, сместите се, опустите и путујете, а можете и да се протегнете, опружите, исправите, прошетате, посетите вагон-ресторан, ћаскате с другим путницима уз цигарету у ходнику... Окрени-обрни, воз пуна два века традиционално пружа нешто што није у стању да пружи нити једно друго јавно превозно средство: осећај дома у покрету.

Проблем са Србијом, наравно, у томе је што сењена реалност најчешће драматично разликује од свих теоретских могућности. У овом случају барем онолико, дакле, колико се савремена Србија разликује од поменуте Немачке. Или, већ – Јужне Кореје.

О квалитету њене железнице да и не говоримо.

Нисам нимало стручан, нисам чак ни проверавао, али спреман сам да се кладим да по квалитету пружених услуга Железнице Србије таворе на самом дну велике топ-листе европских железница. Са Молдавијом и Албанијом, на пример. Али, уједно ме је страх да не испаднем неправедан према Молдавцима или Албанцима. Могуће је – такве ствари никада не треба искључити –да је управо прошлог месеца у Молдавији уведена јапанска супербрза железница „шинкансен” и то с возовима најновије технологије „нозоми Н700” на кружној вожњи од Кишињева до Кишињева, а да се недавно реконструисани Albania Express, којим се својевремено унаоколо возикао и сам краљ Зогу, истиче старовременском удобношћу, софистикацијом и шармом.

Једино та проклета ЖС.

Пред свако путовање возом (а то најчешће бива кад одлазим до неке од земаља у региону, до Будимпеште или најдаље до Беча) свесрдно молим Бога Јединога да ће ме, кад се спустим у оно грозно гротло које су Београђани приморани да називају својом „железничком станицом”, на једном од натрулих перона по којима бауљају ретки обезнађени путници, сачекати воз било које железнице, заиста било које.

Изузев – наше.

И одушевим се кад на спољном зиду вагона, тик до улаза, приметим, нпр. руску ћирилицу. Одмах одахнем и спреман сам за уживање у пристојном и чистом амбијенту пажљиво одржаваних, ако већ не баш најмодернијих вагона и купеа.

С друге стране, возови Хрватске железнице толико су угланцани и нови да овде влада широко распрострањено уверење да нам Хрвати плански шаљу те девичанске примерке испоручене малтене право из фабрике, само како би нас секирали и чинили да се осећамо инфериорнијим од њих.

О возовима аустријске железнице нећу да причам.

Једном сам, присећам се, на будимпештанској станици Келети, из чистог осећаја беде, уместо у српску шклопоцију неодређене боје и с мешавином мириса машинског уља и смрти, ушао у блештавонаранџаст румунски воз, па се уместо ка Београду из протеста запутио ка Букурешту. Мучни, дугочасовни повратак до станице Келети и нови сусрет с истом оном шклопоцијом постављеном на истуреном колосеку (а истурен колосек на станици исто је као и истурено одељење у школи – место за заостале и неспособне) која ме је коначно с кашњењем од више сати у свом познатом бескрајно спором ритму доклацкала до Београда...

Ових дана медији нас засипају разним циничним вестима и информацијама упућеним на рачун доскорашњег директора ЖС, преподобног Миленка Шаранчића. Као: те је планирао да себи купи стан на Врачару од пола милиона евра, те је средства ЖС, уместо на обнову урушених возова и станица, преусмеравао на куповину луксузних и прескупих службених аутомобила, да би последња кап у већ одавно препуњеној чаши било ово крајње увредљиво завиривање у његов месечни чек и индискретно скретање пажње јавности на чињеницу да је месечна плата поменутог преподобног Миленка Ш. износила ситничавих 640.000 динара. Илити cca. 8000 евра.

Па шта, кажем ја, па шта.

Да ли би човеку због тога требало скинути главу?

Напротив. Ја имам бољи предлог. Вратио бих Миленка Шаранчића на његово донедавно место, дао бих му онај његов тако жељени станчић од пола милиона евра, дао бих му и службена кола по избору (нек’ се возика човек унаоколо, па, неће сигурно возом), обезбедио бих му ту његову месечну мизеријицу од плате, загарантовао бих му чак и посебно место у алеји великана у Музеју Железнице у Београду, ако тако нешто уопште постоји.

Јер, сложићемо се без муке, човек је ових последњих година радио с толиким самопрегором и залагањем да то није нормално.

Па, онда ваљда барем толико заслужује та људска громада која је вредно одржавала и чак предано дотеривала (иако се то од ње није ни очекивало ни тражило) имиџ српске железнице као једне од апсолутно најлошијих, најпрљавијих, најнемодернијих и најнетачнијих железница Европе.