Сила странце не моли

Мисија Еулекса и њена улога у животу Срба на Косову и Метохији подсећа на лек који се даје болеснику у коми да би се одржао у животу. Јасно је да он служи за одржавање виталних функција болесника, а с друге стране, већина зна да је болест неизлечива гајећи варљиву наду да ће се, у међувремену, док је он у коми, пронаћи решење (терапија, лек).

Није тешко погодити да је „пацијент у коми” српска заједница, како то воле да кажу интернационалци, и да би „лек”, ако га уопште буде, могао да буде намењен њеном оздрављењу. Друге националне групе у, такође, коматозном стању немају срећу да се о њима говори, па су тако на косовском пешчанику етничког нестајања исцурели Јевреји, остало је још мало Хрвата, нешто Горанца, Рома, Бошњака. Њима нико ништа не може да гарантује.

У међувремену, док сви одумиру, Еулекс треба да настави оно што је Унмик радио или да поправи све што је наопако урађено у протеклих безмало десет година, да исправи системске грешке, врати протеране, обузда криминал и ратнике, доведе у ред судски систем, заузда приштинску етнархију и етничку корупцију и, на крају, промени националистичку свест коју је, колико јуче, та иста западна политика већински наградила независношћу.

Изгледи Еулекса да све то доведе у ред са мање људи и новца, с нејасним и компромитованим мандатом, са улогом од надгледања до сумњивих овлашћења, у домену су фантазије.

Међутим, и та фантазија и привид да „остали”могу преживети запечаћена је у петак направом која је експлодирала испред зграде Међународне цивилне канцеларије у Приштини, институције која боље и страсније заговара независност покрајине од већине албанских политичара. Зашто, како је то могуће? Зар сада не би било логично рећи: претерали сте, косовске институције немају потенцијала и одговорности, морате прихватити минимум захтева друге стране.

Али не, ништа се од тога неће догодити.

Напротив, сви захтеви косовских Албанаца биће много брже испуњени него што је то до сада рађено. Велико и контролисано насиље 17. марта 2004. године више је убрзало признавање независности Косова и Метохије од свих политичких, лобистичких, економских и медијских мера које су предузимали косовски западни подржаваоци. Тог дана је одлучено: мора им се дати независност! Зар Бернар Кушнер, бивши управитељ српске провинције и садашњи шеф француске дипломатије, не зна сву разорну моћ клановски организованих формација спремних да нанесу тешке губитке управо његовој војсци у Кфору, зар он због тога не би имао штете? Свакако, да. Зато ће се европска политика, и ове јесени, благо поклонити пред силом једне етничке заједнице коју усмеравају награђени националисти и њихова политика суштински и дугорочно погубна за косовске Албанце.

уредник КиМ радија и „Гласа југа” из Чаглавице код Приштине