Нас и Руса – довољно за подвиге

Десет месеци после сензационалног освајања Европског првенства, најважнији задатак наше репрезентације на 45. шаховској олимпијади био је да се издржи притисак новостеченог угледа међу европским земљама, а у конкуренцији таквих ваневропских фаворита као што су Индија, Кина, САД, Узбекистан, Иран ... Испред Србије по рејтингу, баш као и лане на Европском првенству, било је још десет тимова: Холандија, Норвешка, Немачка, Енглеска, Мађарска, Пољска, Азербејџан, Шпанија, Француска и Украјина. Главни циљ био је да се надмаши очекивано 16. место и уђе међу првих десет.

Са европским фаворитима смо у Будимпешти лако изашли на крај, без иједног појединачног пораза: Холандија је савладана 3:1, са Мађарском је било тврдих 2:2, а Украјинце смо, у последњем колу, потукли до ногу: 3,5:0,5. На крају је Србија, по укупном броју меч-бодова, делила 2-6. место у друштву пет олимпијских шампиона и до последњих минута смо могли да се надамо медаљи. Коначни пласман било је пето место, иза убедљивих шампиона Индијаца, те њихових претходника на последњим олимпијадама: САД, Узбекистана и Кине, а испред Јермена, које је ФИДЕ прогласила за најсупешнији мушки тим у претходном столећу.

Последње коло било је прича за себе. Дотле бриљантни предводник Александар Претке је неочекивано изостао, а заменио га је Роберт Маркуш, који после два пораза на почетку није играо пет претходних кола. И управо је Маркуш био један од главних јунака незаборавног тријумфа. Украјинце је пре њега начео Алексеј Сарана, а коначних 3,5:0,5 поставио је Велимир Ивић, у једној од последњих партија Олимпијаде.

Можемо само да замислимо како је било селектору Миодрагу Перуновићу, који нам открива позадину неочекиване измене тима:

– Испало је савршено, а прави разлог измене је да је Претке био исцрпљен, његових девет партија трајало је по 70 потеза у просеку. Редовно сам остајао са њим последњи, или међу последњима у сали. Против Бразилаца нам је донео победу феноменалном завршницом, са Узбекистанцима је одржавао нерешено у мечу све до грешке против Абдусаторова, 30 секунди пре предаје.

До Будимпеште је циљ био улазак међу десет, сада је петим местом далеко надмашен најбољи резултат Србије.

– Поносан сам на све играче и добру хемију у тиму, на помоћ тренера Милоша Перуновића и допринос атмосфери директора репрезентације Ивана Иванишевића, као и на своју улогу. Стварно је било лепо, без имало љубоморе или трвења, личимо на прави-правцати тим, чак и када нам околности не иду на руку. На пример, Сарана није био у посебној форми, Маркушу је лоше кренуло, Претке се није добро осећао. Ивић је био феноменалан, Инђић одличан, значи има чак простора и за побољшање.

Деоба другог места без медаље донела је и разлоге за жаљење и бригу.

– Реакција државе на наше освајање Европског првенства већ десет месеци изостаје. Постоји незадовољство у екипи, видећемо како ће то даље да се манифестује. Ако се златна медаља у Европи не признаје, потајно смо се надали олимпијској, одатле жал што је на крају за нијансу измакла. Вама се захваљујем за више него коректан однос у праћењу репрезентације за ових седам година колико је водим: навијачки, али објективно и критички када треба.

Наше шахисткиње, на жалост, нису поновиле добре резултате из претходне три године. Стартовале су са 19. места а завршиле на 25, при чему је неуспех против Аргентинки у последњем колу донео слабији уместо бољег пласмана од очекиваног. Селекторка Алиса Марић сматра да је играчицама недостајала шаховска кондиција за турнир од 11 кола:

– Долазило је до падова, нису издржале до краја, као да нису биле спремне, физички или психички. Теодора Ињац је била стандардно добра, почела је поразом али се брзо вратила у свој ранг. Марина Гајчин је играла солидно све до последња два пораза, Адела Великић је имала три победе па два пораза, Тијана Мандура је играла променљиво, Јована Ерић је кренула одлично па посустала. На крају су све биле испод свог рејтинга. Максимално су се бориле и често остајале међу последњима, али та два кола више у односу на Европско првенство су се показала као додатни терет.

Председник Шаховског савеза Србије Драган Лазић каже да је презадовољан игром првог тима:

– За мене је пето место једнако медаљи. Похвале свим играчима, селектору и тренеру! На жалост, по Закону о спорту Европско првенство у шаху није предвиђено за национално признање. Нити могу да докучим зашто је тако, нити да то решим. Финансијска ситуација у савезу је сада врло стабилна, а затекли смо катастрофалну, пре четири године. Од државе потражујемо још 16 милиона динара из текуће године, а очекујемо да и организација Купа европских шампиона у Врњачкој Бањи, од 20. октобра, буде финансијски позитивна. Радови на адаптацији простора у Нушићевој су почели и треба да буду завршени за неколико месеци. Једини су нам дугови према ФИДЕ и према играчима, за све успехе. Уколико их држава не награди, савез мора да им обезбеди премије зе Будву и Будимпешту – каже Лазић.

Успеси српског шаха последњих година су огромни и неупоредиви са амбицијама претходних деценија, сведеним на преживљавање. Кратковиди коментари да су то успеси Руса а не Срба, заобилазе податке са почетка овог осврта. Тачно је да су Сарана и Претке велика појачања (имају их одавно и други), али и тако појачани сада надмашујемо још по десет на папиру јачих репрезентација. Биће да је тајна у њиховом савршеном уклапању у новостворену победничку атмосферу српско-руског тима.