Градови као усисивачи

Истина је да се на географској карти и даље налазе градови попут Бачке Паланке, Ваљева, Кикинде, Лесковца, Руме, Ужица или Шапца, али и да је један град од готово 60.000 становника неприметно ишчезао из наше земље у периоду 2002–2005, каже Владимир Никитовић из Центра за демографска истраживања Института друштвених наука.
Како објашњава овај демограф, поред тога што готово све општине у земљи већ више од једне деценије бележе већи број умрлих него рођених, Србија је и традиционално емиграционо подручје. Као резултат та два процеса, од 166 општина, према најновијој административно-територијалној организацији земље, свега 28 њих, то јест свака седамнаеста забележила је благ пораст у последњих неколико година.

Међутим, ова мала групација општина представља заправо три највећа градска центра (Београд, Нови Сад и Ниш), односно општине са већинским муслиманским становништвом, лоциране на крајњем југу, односно југозападу земље. При том, ове последње свој пораст дугују искључиво високом природном прираштају, с обзиром на то да је у њима број рођених у односу на умрле већи два до четири пута. С друге стране, градски центри Србије више не могу да привуку становништво као током периода интензивне индустријализације, па и они бележе пад броја становника. Разлог за то су, поред крупних социо-економских трансформација, и испражњени демографски капацитети у сеоском залеђу српских градова. Стога се данас миграције у Србији одвијају у највећем обиму ка два највећа центра, Београду и Новом Саду, који захваљујући томе представљају практично једине градске центре који не бележе пад укупног броја становника, упркос негативном природном прираштају.

– Као резултат актуелних демографских процеса у Србији уочљиво је да се смањење броја становника најинтензивније одвија у источној и југоисточној Србији, односно у северној и североисточној Војводини – истиче Никитовић. У исто време, демографски витално становништво тежи да обезбеди своју егзистенцију у два велика градска центра, најављујући тако да ће се остатак земље у скоријој будућности заиста претворити у праву демографску пустињу. Остаје само да се види када и који имигранти ће је поново претворити у демографску оазу.

Како каже Никитовић, ако је миграциони салдо Србије након последње бурне деценије 20. века показао да смо остали без једног просечног српског града, иако то није било велико изненађење за целокупну јавност, онда је свакако важно нагласити да смо само три године након пописа из 2002. остали без још једног таквог града. Оваква вест није никакво изненађење за демографе, али свакако јесте за политичаре и све оне који учествују у планирању развоја ове земље.

Како закључује Никитовић, већ је и најшира јавност прихватила чињеницу да се број становника Србије према последњем попису из 2002. године смањио у односу на претходни попис из 1991. Што се тиче узрока ове појаве, и то је мање-више разумљиво. Међутим, очито је да је стање само констатовано, то јест примљено к знању, али евидентно је да је популациони губитак у последњој деценији највише повезан с тешким друштвеним и економским променама, које су још увек у току. Другим речима, највећи део наше јавности и даље сматра да ће фактори који су довели до данашње демографске ситуације бити измењени чим се горућа економска и политичка питања реше. Наиме, очекује се да ће наталитет аутоматски порасти и да ће се то опет аутоматски одразити на пораст нашег укупног становништва. Заборавља се, међутим, да се већ равно пола века наше становништво природно не обнавља, да наши брачни парови у просеку имају мање од двоје деце. То значи да већ педесет претходних генерација није дало неопходан допринос за дугорочан опстанак ове нације. То је последњи попис и показао, констатује Владимир Никитовић.