Зазивање виза

Од ранога је јутра, свакога радног дана, загребачка Шалата била пуна људи, мушкараца и жена, углавном у годинама, који би стајали с обје стране цесте, гледајући себи пред ноге, без интереса за разговором и за градом у који су дошли послом и по некој својој муци. Далматинке у вјечној црнини, старци из Равних Котара, који су своје епске бркове кренули пуштати у нека давна, сретнија времена, када им је сваки сусјед био братом и они су свакоме били браћа, па Кордунаши и Банијци и ријетки преостали Личанин, те Славонци и Славонке, што су дошли у Загреб само да би добили онај велики четвртасти ћирилични печат, па да с њиме могу у посјету својима. Том шутљивом свесрпском сабору у центру Загреба, у елитноме кварту, испред куће што ју је своме театру и граду као легат оставила Мила Димитријевић, велика хрватска глумица српскога рода, и не сањајући, Југославенка, да ће ту једном бити амбасада СР Југославије, па Србије и Црне Горе, те на крају и саме Србије, свакодневно би се придружили, и с браћом источнога обреда помијешали, и ријетки Хрвати, опет углавном старије доби, којима је такођер требао тај велики четвртасти печат да посјете некога свог, брата, сестру, сина или кћер, што су се женили и удавали по Београду, Новом Саду или негдје још даље, тамо дубоко у Србији, међу народом за који се овдје већ цијелу вјечност не жели ништа знати. А некада смо били један свијет, па се није ни рачунало да се женидбом у Србију одлази негдје далеко. Али ето, дошла су била нека времена да од Београда није било даљег града. На концу су, испред амбасаде на Шалати, погнутих погледа, дубоко посрамљени, једни уз друге стајали Срби и Хрвати. Срам једних налазио је разлоге у чињеници да су остали мањина међу свијетом који је од њих очекивао да се сраме већ и зато што су Срби, док су се други срамили јер им је судбина тако намјестила да буду још презренија мањина, иако именима и презименима припадају већинскоме свијету. Тко год је тих година пролазио Шалатом, морао је видјети људе који не дижу погледа с врхова својих ципела.

У моме истрошеном и одавно поништеном хрватском пасошу скоро да је на свакој трећој-четвртој страници по једна виза СР Југославије. Али ја нисам осјећао никакву нелагоду, није ме било срам, јер сам у Србију путовао мимо родбинских веза и егзистенцијалне потребе, по властитоме избору и слободно. Скоро да је у томе било и неке провокације. Осим тога, још једна је важна разлика између мене и тог тужног српског и хрватског свијета на Шалати: своју визу никада нисам ни минуте чекао, ишао сам преко везе, као писац или новинар, у сваком случају као издвојен случај, па бих још био понуђен и кафом. На крају сам, мало пред укидање визнога режима, добио и вишекратну визу, на шест мјесеци. Нисам искористио ту своју повластицу, јер је проведен тај силно важан акт нормализације међудржавних односа, чије дубоке људске, психолошке и социјалне важности нису ни могли бити свјесни они који никада нису стајали испред виле на Шалати или који су имали ту повластицу да им је виза додјељивана без чекања и скоро као нека врста почасти. Укидањем виза српској заједници у Хрватској, а поготово тим преосталим старцима и старицама из полуспаљених и спаљених села у којима нитко осим њих и не би желио да живи, скинута је с леђа колективна кривица за нешто у чему, углавном, нити су учествовали, нити су на то имали утјецаја. Престали су бити криви за властиту повијест. И што је симболички мање важно, али је у практичноме и животном смислу скоро још и важније: када су укинуте визе, многи су млади и урбани Хрвати кренули преко границе, у упознавање свијета о којему су, на телевизији и у новинама, могли чути све најгоре, али за који су, макар и инстинктивно, знали да је дио љепше прошлости и дубинскога културног идентитета њихових родитеља. Истовремено, кренуле су и посјете из Србије, засвирали су на загребачким позорницама нови српски бендови, појавиле су се српске регистарске таблице на улицама и скоро да су људи опет постали нормални. Ваљда се више ни онај тужни свијет што је чамио на Шалати није морао срамити себе и свога имена.

Једна мафијашка ликвидација у којој је страдало двоје људи, а у којој су, изгледа, учествовали и атентатори из Србије, била је довољна да се на Хрватској телевизији и у појединим загребачким новинама, углавном међу десним коментаторима, крене зазивати повратак визнога режима са Србијом. У само неколико дана, често захваљујући управо ангажману новинара и новинарки за које се зна да су блиски с мафијом, створен је мит како у Хрватску свакодневно стижу пљачкаши банака и убојице из Србије. Да није њих, овдје нити би се крало, нити би се убијало. Санадерова је власт резолутно и недвосмислено одбила могућност повратка виза, али то не значи да је с овом причом готово. Ти људи би вољели да се врате добра стара времена, када је обичан свијет од срама гледао у врхове ципела, а сваки виђенији београдски мафијаш имао је важећи хрватски пасош па му за Хрватску и није требала виза.