Оптимизам и глупарија

Они који страствено, ватрено желе да свет буде бољи, са истом жестином доказују да свет, и поред жеља и намера, сањара, идеалиста и илузиониста, није савршен, и далеко је од тога да буде најбољи међу световима. Радознали Кандид, младић од вере, науке, наде и љубави, како нам то Никола Ђуричко сугерира, сија од среће, очараности. Сви се рађамо са великим очекивањима, и ваљда зато и кажемо, кад све прође и прогрми, од рођења па до гроба, најлепше је ђачко доба! Тада смо довољно чисти, лаковерни, наивни, и широко отвореног срца и душе за лепоте, дарове, усхићења и заносе овог света. И ни читав један живот нам, најчешће, није довољан да се отарасимо младалачких уверења, уображења, маштарија, сањарија, свог неукаљаног, и неоспореног оптимизма, да одбацимо „учења” мудраца, попут Панглоса Богдана Диклића, који, машта да му се дешава, ма какве га невоље и несреће пресретале, неће одустати од своје „филозофије” у коју жели да увери и друге, Кандида особито, да живимо у најбољем од добрих светова.

Само онај који зна колико је гада у овом свету, може овако жестоко, полемички ватрено, цинично, погурано ка апсурду, да супротстави владајуће филозофије живота, религијске и моралне представе и предрасуде, и речиту стварност, збивања, авантуре кроз које актери Волтерове филозофичне конструкције пролазе док истерују лаж на чистину, одвајају бајку, лепе приче и проповеди, гомиле свечаних, лукавих речи и обећања, све што им будућност ставља у изглед, од реалног живота, од збиље кроз коју жив човек, па и Кандид и његова дружина пролазе. Људи су покварењаци, лажови, хуље, превртљивци, сплеткароши, бестидници, подводачи, лешинари, грубијани, брбљивци, људождери, коцкари, и ту се не завршава листа људских неподопштина скривених иза завеса учености, религиозности, службе Богу, држави, љубави, моралу, пријатељству. О, какво гнусно претварање, завођење и самозавођење, какво слепило и глупарија воде човека кроз живот! У шта све човек неће поверовати пре него у оно што види, чује, доживљава, што му сопствено искуство казује?

Волтер је, свакако, у тиму велемајстора који су ову двострукост „лепе приче”, и гадне, себичне реалности, небеског бића, и земаљског скота, на убитачно разоран, духовит, продоран, цинично-ироничан начин, уочили и исказали. Рађамо се у зачараним замковима окићеним дугиним бојама, свим бојама овога најбољег међу добрим световима (сценографија Свен Јонке); сањамо принцезе које живот и његова горка истина са дна каце, руинира, обара са висина и даљина сна и маште, претвара у стара, онемоћала, дрхтава бића попут Кунигунде Наташе Тапушковић. Руше се дивни снови, све што Панглос проповедаше, што Кандид кроз живот и авантуре пита и проверава; што је почело као бајка, завршава у зверињаку, оспорено, начето, полуразорено, далеко од вере, наде, полета са којим живот почињемо. Варају нас други, заваравамо сами себе. „Кандид” Александра Поповског, у Југословенском драмском позоришту почиње питањима Старца из Елдорада Мише Јанкетића; завршава се недоумицама и питањима Кандидовим. И његовим чуђењем, о зар је то могуће; чуђењем и упитаношћу које је Никола Ђуричко умео да носи, и моћ да ова стања изрази. Могуће је, јер не живимо у савршеном, већ насупрот, у идиотском свету, који нам се, некада, издавао за свет романтике, у коме на себе узимамо улоге љубавника, племениташа, витезова, судија, лекара, филозофа, принцеза, државника. У ствари смо, верује Волтер, лажови, варалице, смутљивци, подвалаџије, разбојници, незналице.

Представа пуна промена, покретљивих емоција и питања, авантура, игре, двосмисла, еротике, ироније, горчине, осујећене романтике, па ипак, лака и атрактивна, иако јој недостаје мало онога што је нека рођака препоручивала Гоји: сабијај, не развлачи! Очистите ум и душу илузија и лажних представа! Људима, ни народима, не владају добре душе, закључује раздражено Волтер, већ стања владаревих јутарњих столица! Не лупајте главу, лепо проживите, забављајте се, маните се поправљања света, цинично нас саветује Волтер, геније ружења и разарања лаковерних, на илузијама и предрасудама изграђених светова. Александар Поповски је ову игру, двострукост, разумео; глумачки ансамбл Југословенског драмског позоришта је ову драмску, и животну игру, из потаје, са два краја и почетка, са духом и виспреношћу, отелотворио.

Нема довољно разлога и покрића за ране снове. На класично питање зашто постојимо, овакви какви смо, нема довољно ваљаног одговора! То, свакако, није и онај резигнирани Волтеров: У се, и у своје кљусе. Живи свој живот, обрађуј свој врт! Ђаво, одувек, има удела у људској игри и пословима, задовољствима особито, и као да, на крају, овај древни губитник, игру добија! Нашу игру!

И док сви у представи Александра Поповског, у Волтеровом „Кандиду”, коме су придодати фрагменти пишчевог „Филозофског речника”, размишљају, сањају, и трагају за најбољим од свих светова, уистину се чуде и згражају, питају, откуда у свету, и човеку, толико бесмислености и зла! Као да архитекта, пројектант света, и није био међу најбољима! Филозофске упуте типа „све је ваљано у овом свету”, Волтер је извргао руглу и небројеним питањима којима нас засипа и представа Александра Поповског, и умно вођеног глумачког ансамбла: сценски покрет Соња Вукићевић, музика Кирил Џајковски), у коме посебно ваља истаћи Николу Ђуричка (Кандид), Наташу Тапушковић (Кунигунда), Гордану Ђурђевић (Старица, Дама), Богдана Диклића (Панглос), Горана Шушљика (Проповедник, Мартин), Михајла Јанкетића, Срђана Тимарова, Милену Васић-Ражнатовић, Драгана Јовановића. У осталим улогама: Никола Симић, Војин Ћетковић, Марко Баћовић, Маринко Маџгаљ, Дубравко Јовановић и други.

Добра, реска, маштовита представа, развијена између осујећене романсе и ругалице.