Економски интерес најјачи мамац

"Нема ништа јаче чиме можете да привучете инвеститоре да улажу, а младе школоване да остану у неразвијеним општинама од економског интереса. Јер зашто би неко инвестирао на 200 или 300 километара од Београда, тамо где нема ни пута, ни водовода, ни телефона, ни Интернета, ако не добије посебан подстицај, у виду повољнијих кредита, бесплатних опремљених плацева и нижих пореза? Или зашто би млад човек са факултетском дипломом, ако и добије посао, у некој сиромашној општини радио за плату од 15.000 динара, када за исти рад у регионалном центру или у Београду може да има и три пута виша примања, и школу за дете, и позориште, и болницу, ако затреба."
У економској логици, по Верици Калановић, државном секретару за регионални развој у првом српском Министарству економије и регионалног развоја, лежи и кључ за ублажавање регионалних раскола, складнији развој и уједначавање радних и животних услова становништва.

Шта ће држава Србија учинити за почетак?

 – Стратешки циљеви у овој области су омогућавање одрживог развоја, повећање регионалне конкуретности и унапређење регионалне инфраструктуре. Намера нам је да се прво заустави тренд продубљивања, а онда да кренемо у смањивање разлика. При томе равномернији регионални развој није питање само једног Министарства и једне агенције, већ целе владе и свих нивоа власти од централне до локалне. Спровођење мера регионалне политике (од фискалне, преко кредитне, политике запошљавања, до социјалне и еколошке) подразумева сарадњу свих владиних ресора. Али, пре свега, потребно је донети закона о регионалном развоју, што је у плану за наредну годину.

Шта ће ново донети нови закон?

Нови закон би, пре свега, требало да дефинише нову методологију, која би, "укрштањем" више критеријума, омогућила што објективнију категоризацију општина према степену развијености. Тако би се избегла субјективност у процени колико је која општина неразвијена и неке нелогичности досадашњег вредновања. Битно је дефинисати и подстицаје за равномернији развој (од пореских до кредитних) како би и општине, односно инвеститори јасно и унапред знали на шта могу да рачунају у одређеној општини: на камату од један или три одсто или на финансирање индустријске зоне у целини државним или удруженим средствима.

Србија је, коначно, добила министарство које ће се бавити и регионалним развојем, али институционални вакуум није до краја попуњен?

Истина, пракса развијених земаља ЕУ, али и транзиционих држава, указује на потребу институционалног и кадровског јачања ради што бољег спровођења политике регионалног развоја: оснивањем националне агенције за регионални развој и успостављањем мреже регионалних агенција, које би, у сарадњи са општинама и уз подршку државе, дефинисале и реализовале регионалне, развојне стратегије. Наравно, уз претходну економску регионализацију Србије.

А док се закон не донесе, на шта могу да рачунају и неразвијени и инвеститори?

Осим трансферних средства која се локалној самоуправи преносе из републичког буџета, новца из Националног инвестиционог плана којима су подржани и локални пројекти (предвиђено je, рецимо, формирање 49 индустријских зона, при чему ће оне у неразвијеним општинама бити стопостотно финансиране државним средствима), у функцији равномернијег развоја су и буџетска средства која се издвајају за пројекте у надлежности Министарства економије али и других министарстава.

О ком износу је ове године реч?

Тешко је дати збирну цифру. Само за кредитирање локалне комуналне и пословне инфраструктуре и кредитирање малих и средњих предузећа под повољним условима, уз један и два одсто камате, пројекте који су у надлежности сектора за регионални развој Министарства за економију, предвиђено је око сто милиона евра. Тренутно се реализују 193 пројекта у 102 општине.

Ипак, највише Фондових кредита, било из изворних или буџетских извора, протеклих година вукли су развијени, што су у Фонду тумачили малим бројем кандидованих пројеката из најнеразвијенијих општина.

Ситуација се мења. Интересовање инвеститора је сада велико и општине почињу да се буде. На конкурс расписан средином јула из Лознице је стигло 29 пројеката. Доста захтева било је из Новог Пазара, Књажевца, Пријепоља, Сврљига. Протекле недеље, посредством Фонда за развој одобрено је 1,4 милијарде динара кредита за пројекте малих и средњих предузећа у 51 неразвијеној општини који ће запослити више од 2.300 радника. Мирне савести могло је да се пласира и две милијарде и сада разматрамо могућност да се обезбеде додатна средстава. Добре ефекте имао је и претходни, сада проширен на више општина, програм за подршку развоја предузетништва у Крагујевцу, Бору и Врању. У Крагујевцу је, у последње две године, 14.000 људи добило нови посао.

А претприступни фондови ЕУ? Три од пет критеријума за коришћење тих средстава имају регионалну димензију. На колико новца, када и под којим условима Србија може да рачуна?

У овом тренутку Србија може да користи новац за две од могућих пет компоненти претприступних фондова ЕУ: за институционално јачање и прекограничну сарадњу укупно  готово 200 милиона евра. Са добијањем статуса кандидата, могли бисмо да конкуришемо и за новац намењен инвестицијама у регионалну инфраструктуру (заштита животне средине), руралном развоју и развоју људских ресурса за програмирање, управљање и примену европског социјалног фонда на терену запошљавања.

Земље потенцијални кандидати и кандидати нису баш најбоље искористиле могућности ових фондова, између осталог и зато што нису биле на време добро оспособљене за то?

Одличан тренинг је НИП. На пројекте који се финансирају домаћим средствима практично уводимо европске процедуре, од поступка припреме и кандидатуре, критеријума за рангирање до одобравања, реализације и праћења пројекта. Општине нису довољно обучене, кадровски оспособљене, нити навикнуте на то и заиста има тешкоћа. Стога им је потребна и та врста помоћи државе док се не уходају.

Једни кажу да из НИП-а треба финансирати само велике националне пројекте, док други сматрају да сав новац ваља усмерити у локалне развојне пројекте?

У сваком случају, средствима из НИП-а, и то у што већем износу, треба подржати складнији регионални развој. Наравно да ће изградња Коридора 10 подстаћи и развој општина уз саобраћајницу, али ће и улагања у развој локалне комуналне инфраструктуре и те како допринети јачању развојних потенцијала неразвијених. У Србији још имамо водовода са азбестним цевима који снабдевају десетину хиљада становника или општине, чак и регионалне центре, као Лесковац, који само у најужем градском језгру имају канализацију, а около септичке јаме.

Посебан проблем је демографско пражњење читавих пограничних подручја, посебно у источној Србији?

Једно од решења је реализација најављених великих туристичких пројеката, као што су онај за Подунавље (Неготин, Кладово, Мајданпек, Доњи Милановац, Велико Градиште), Власинско језеро или изградња зимског туристичког центра на Старој планини.

На кога ћете се угледати при креирању политике и спровођењу мера политике равномернијег регионалног развоја?

Узори би могли да нам буду Словенија, која има одлична институционална решења, националну и девет регионалних агенција, и Чешка, са одличном праксом у формирању и функционисању слободних зона. Имају искрену и добру вољу да нам помогну и са њима непрекидне контакте ради размене искустава на примерима добре праксе.

Европа пожељним сматра да разлике између најнеразвијенијих и најразвијенијих региона унутар једне земље не буду веће од три пута. Када бисмо могли да то достигнемо и да ли је то услов за улазак у ЕУ?

То није услов, то је препорука. Али то није ни посао који се може обавити за годину дана, нити у мандату једне владе.