Комшијски проблеми

Панчево – Панчевци су Војвођани који гравитирају Београду. Иако је тврдњу лако објаснити, јер се општина Панчево територијално налази у Покрајини, а од центра Панчева до Теразија нема ни двадесет километара, такав став је понекад тешко објаснити бирократама у оба града. За Нови Сад, Панчевци су "а, ви сте Београђани", а за Београд "па ви сте из Војводине". С нашим схватањима, где је конгломерат свакодневних збивања нужно повезан са политиком, чак и када за то нема никаквих разлога, нимало није лако бити на размеђи коју су установили политичари а трпи обичан, мали човек.

Неколико месеци уназад, Панчевци су кивни на Нови Сад јер је одонуд наређено да се становници ове општине који иду на хемотерапију, том третману "имају подврћи" у Сремској Каменици, а не у знатно ближем Институту за онкологију у Београду. Како у Каменици нема довољно кревета да би најтежи болесници били хоспитализовани, Панчевци, а са њима и остали житељи јужног Баната, у време заказане терапије морају на пут дуг стотину километара и истога дана назад. У Панчеву при томе подсећају да је панчевачка болница увек била на крају листе за опремање и модернизацију "јер, ту вам је Београд". Незадовољство је кулминирало до захтева општинске скупштине да се престане са оваквим начином шиканирања пацијената, када је објављено да ће Покрајински завод за здравствену заштиту тражити да им бивша директорка њихове филијале у Панчеву врати "проћердан" новац јер је за невољнике који преболни одлазе из јужног Баната у Нови Сад на зрачење обезбедила комби (?!). Иако је из Новог Сада стигао абер да ово нико не ради намерно, у Панчеву је остало убеђење да оболели од карцинома путују у Каменицу на хемотерапију како "наши новци" намењени здравству не би отишли другом.

Кад је о здравству реч, Панчевци Београђанима и Новосађанима не могу да опросте ни чињеницу да је становницима великих градова за лечење у клиничким центрима потребан само упут њиховог лекара, а њима, успут, још потпис три лекара специјалиста и одобрење комисије. Да ли су и у болести становници мањих општина грађани другог реда, питају Панчевци. Панчевци су ових дана одлучили да "ударе контру" главним градовима државе и покрајине, масовно потписујући предлог да се Новембарска награда града ове године додели Иванки Барашевић, ексдиректорки Регионалног завода за здравствену заштиту. Барашевићка је летос смењена одлуком из Новог Сада, уз подршку Републичког завода за здравствену заштиту. Панчево је сматра херојем и борцем за здравље народа, одговорни у Новом Саду и Београду – расипником.

Панчевци су убеђени да ће се и аерозагађења, своје ноћне море, ослободити тек када на ноге устане Београд. За то, руку на срце, имају и разлоге. Када год се дигла халабука око аерозагађења у Панчеву и нешто се покренуло с места, била је то последица смрада који је из Панчева стигао до главног града и обилно пошкропио тамошње становништво. И прве кривичне пријаве против загађивача стигле су, после једног таквог загађења, из Београда, а не из Панчева. Отуд Панчевци, помало злурадо, у време појаве отрова над градом, питају дува ли ветар ка Београду. А, веле, праведно је да им и из Београда и Новог Сада жеље бивају брже услишене, јер панчевачка индустрија, тврде градски оци, даје више од четвртине републичког буџета. Бројка је можда мало "надувана", у складу са, због невоља нараслим, локалпатриотизмом, али ваља признати да има здраве логике у тврдњи да онај ко плаћа има права нешто и да тражи.

Песник Мирослав Антић, који је младост провео у Панчеву, у једној је песми записао да се Дунав улива у Тамиш. Тешко да ће се икад то догодити, али Панчевци не губе наду да би се, ако би енергично на томе порадили, нешто могло учинити.

Миодраг Шашић

-----------------------------------------------------------

Дати шансу и провинцији

Шабац - Централизација, или популарније "београдизација Србије", умногоме кочи подизање привредних активности у мањим срединама, што доводи до одласка младих људи са тих подручја и трајног губитка шанси за привредни, политички и културни развој. Сведоци смо да су поједини, а поготово погранични делови Републике опустели. С друге стране, не видим да и самом Београду то доноси превише користи - каже за наш лист председник општине Шабац Милош Милошевић.

У Шапцу живи више од 130000 становника, и на привредно-финансијској мапи Србије тај град се веома високо котира. По годишњем обрту капитала (овде су присутне готово све стране и домаће банке) на трећем је месту, а велику развојну шансу представљају две радно-индустријске зоне - источна и северна, где је општина власник око 700 хектара и улаже велика средства у њихово комунално опремање. Међутим...

- У периоду од 2000. године, говоримо о почетку политичког и привредног опоравка Србије, као магнет за стране инвеститоре јавља се опет Београд, тако да је данас јаз између остатка Србије још већи. Радне зоне Београда шире се ка Срему - Пећинци, Шимановци, Инђија, а  локалним самоуправама ван тог круга остаје да чекају да се земљишни ресурси исцрпе или да заједно са Владом Србије и ресорним министарствима покушамо да нађемо решења да се улагање у провинцију учини исплативијим за стране инвеститоре - истиче Милошевић.

Председник шабачке општине објашњава да се то превасходно односи на изградњу путне мреже и друге саобраћајне инфраструктуре (далеко квалитетније повезивањем са аутопутевима - коридором Е