Породица и самодовољни појединац

Посебну полемику у Народној скупштини Републике Србије изазвао је Закон о изменама и допунама закона о финансијској подршци породицама са децом.

Посланици владајуће већине, али упркос критикама и посланици опозиције определили су се да у дану за гласање дају подршку овом закону који је значајна подстицајна мера популационе политике. Нове мере Владе Србије представљене овим законом не означавају никакве инстант популистичке потезе, већ су део континуиране и промишљене политике намењене породицама са децом. Са разних страна чули су се предлози, више или мање конструктивни, а ни критика није изостала.

У смени критике и критизерства, наизглед као опаска током расправе, издвојило се нешто што је остало неразјашњено. Да ли је то само мишљење иманентно појединцу или је део једне шире идеолошке матрице која се пласира у јавном дискурсу? Критиковање концепта демографске обнове у основи је објашњено тезом да за опстанак једног друштва није важан његов квантитет него квалитет и да пре породице увек иде појединац.

Историјско-политичке, као и филозофске концепције које су етаблирале идеал самосвесног и слободномислећег грађанина вероватно нису предвиделе његову данашњу суперверзију – самодовољног појединца.

Чини се да ова неретка појава у савременим друштвима свој врхунац доживљава управо данас, двадесетих година 21. века, и поставља се питање да ли она угрожава већ довољно трансформисану, културно измењену, најстарију цивилизовану заједницу – породицу.

Од стварања модерне српске државе до данас оно што је одржало домаћу бит било је заједништво. Примарно заједништво одвајкада се остваривало кроз породицу. Функционалан појединац који остварује већину својих потенцијала није могућ, не само без интеракције са заједницом већ као њен активни чинилац.

Аргумент квалитета над квантитетом дословце кандидује следећу тезу: није важно колико нас је већ какви смо људи.

Број година у којима наша земља бележи негативан природни прираштај је велики. Сви релевантни друштвени актери сагласни су да се нешто мора предузети. Држава у овом случају може да делује проактивно. У случају када људи желе да имају децу и у случају када људи из неког разлога не могу да имају децу. Законима из области финансијске подршке и кроз друге олакшице наша држава то и чини. Србија такође обезбеђује вантелесну оплодњу о трошку буџета, паровима који не могу да имају децу.

Колико је уопште могућ и пре свега да ли је потребан уплив државе када разлози за неимање потомства у Србији нису финансијски мотивисани или не потичу из здравственог стања?

Слобода избора је неупитна. Појединац је слободан да одлучује да ли ће имати или неће имати деце. И нико нема право да анатемише људе који су се одлучили да их немају.

Ипак, држава има све механизме да створи оквире, као и у крајњој линији подстицајну атмосферу у којој рађање и одгој деце није само примални продужетак врсте већ акт врхунске еманципације и жена и мушкараца. На томе се ради, на томе ће наставити да се ради, то јесте један од главних задатака и стратешки национални циљ.

Тренутна супремација самодовољног појединца је на дуже стазе неодржива и сви показатељи иду ка томе да ће ове идеје уместо доминирајућих постати политички и друштвени пасе. Можда је врхунац своје глорификације дух индивидуализма остварио управо на отварању овогодишњих ОИ у Паризу.

Ова учења остварују илузију заједништва кроз неке посебне деривате, нпр. актуелне woke културе, али самодовољни прототип је по својој природи искључив. Само на први поглед трпи разне свеобухватне садржаје, велика мноштва и разна сопства, плурализам идентитета.

Идеолошка разноликост у којој самодовољни појединац левитира заправо је привид, он је суштински заробљен једној врло монолитној друштвеној супстанци.

Колективизам или индивидуализам је стара, али увек актуелна дилема. Искуство је пре свега лично, али време ће учинити да се много тога личног преточи у колективно, напослетку и у универзално. Одговор на наведену дилему ће дати неке мудрије и паметније генерације. Нека оне и суде о томе какви смо били људи. Али пут ка разрешењу је, верујем, у равнотежи. У стварању одговорне и јаке заједнице, првенствено породице, која ће подржавати снажног појединца. Заједнице која неће стварати потребу за самодовољношћу.

У свему томе има и мало фатализма, оног источњачког, али нама својственог, о којем је и Добрица Ћосић писао. Где је ту судбина? Појединац ће да је живи, увек. Довољно. А народ?

Имаће своју заједничку судбину. Ако га буде.

*Народна посланица Јединствене Србије у НСРС