Расим Љајић поново у игри

„Расиме, нема ко, ајде ти!”

То је реченица која је одређивала политичку судбину Расима Љајића и он је увек искористио на најбољи могући начин. Само је он могао да у овом тренутку преузме Фудбалски клуб Партизан, да окупи око себе легендарног Предрага Пеђу Мијатовића и једну од најмоћнијих Српкиња Милку Форцан и да притом таква привремена управа „црно-белих” задовољи браћу партизановце и истовремено изазове поштовање поклоника Црвене звезде.

Кад год се учини да његове акције на српској политичкој берзи падају и ако се многима с правом причинило да Расим Љајић предуго тихује ван владе и ван јавности, он се појавио у новом, неочекиваном агрегатном стању, као месија са задатком да поврати пољуљану славу Партизана. А ко ће други кад нема ко? И ко ће онда ако не он?

Тако је Расиму Љајићу говорио Зоран Ђинђић, када га позвао да уједини бошњачки фронт против Слободана Милошевића. Расим је, негде из иностранства, одмах слетео у ДОС.

Тако му је говорио Светозар Маровић, како би Државна заједница Србије и Црне Горе некако функционисала, а да се не распадне уз пуцање. Потом се на Свету опет надовезао Војислав Коштуница, када је Расима поставио за шефа Канцеларије за сарадњу са Хашким трибуналом. И пристаде Расим. А како да неће кад нема ко.

Тако му је говорила Јованка Броз, држана под стражом мистичних фракција служби и заборављена у оронулој дедињској вили, када је видела да ће јој кров пасти на главу и док се смрзавала од хладноће. И Расим је дошао, ослободио је и постао Јованкин најбољи друг и исповедник, заједно са Ивицом Дачићем и Томом Филом.

Тако му је говорио и Вучић када га је узео од демократа. Ваљда се разуме да је Расим већ спаковао кофере и оставио Борису Тадићу опроштајно писмо испред врата и сачекао да наиђе Вучић на летећем ћилиму и превезе га у нову власт и нову владу.

Која је формула еликсира политичке бесмртности санџачког лекара опште праксе, која га одржава као најдуговечнијег човека свих власти од 2000. године, ако не рачунамо Ивицу Дачића? Свакако да то нису антибиотици и топли чајеви. Тајни састојак његовог трајања састоји се од жеље за влашћу, али не апсолутне која је самим тим и орочена. Он жели власт у мањим дозама, уз додатак да му се те инфузије убризгавају деценијама. Тако Расим дефинише политичку бесмртност у Срба.

Од чега је саздан једини политичар који није српске крви а увек је имао потенцијал да буде вожд? И шта од Расима треба да науче политички питбулови који су најављивани као будући кандидати за вождове, а потом су нестали и заборављени, у цвету политичке младости? Попут Млађана Динкића или Чедомира Јовановића, рецимо.

Верујући да је парламентарна демократија друго име за легализацију крвне освете у којој су само они увек на добитку, створили су нову једначину која их је једно време одржавала у власти. Та једначина гласи: два ока за око, два зуба за зуб! Дакле, њихов политички опстанак заснивао се на ванредном стању душе, тако да они никада нису укидали полицијски час у себи.

И, коначно, Расим се бавио далеко најопакијим политичким пословима. А шта ће кад нема ко! Када је прихватио да води Канцеларију за сарадњу са Хашким трибуналом, многи би тада дали последњу пару да је изгледније да Џереми Кларксон, онај несташни стари момак из емисије „Топ гир”, купи „југа” и у тестаменту упише да жели да заувек почива у њему, него да ће Санџаклија преживети политички пролазак кроз хашког топлог зеца у епицентру београдске политичке галаксије, у којој владају две силе, по дефиницији рахметли Слобе: хаос и безумље.

Али догоди се чудо. Сви Срби одоше у Хаг са Расимовом отпусном листом. И како је количина хашких пацијената код Расима као изабраног лекара све више расла, тако се догађао један од најневероватнијих парадокса српске политике. Расиму је рејтинг све више растао, јер је обичан свет ван Санџака схватао да све бајне србијанске вође углађеном Бошњаку уваљују највеће коске.

А шта је радио Расим? Од коски је правио телетину под сачем.

Креиран да држи Санџак под контролом, пошто је Суљо Угљанин одао своје суптилне везе са Милошевићем, а нарочито са Јовицом Станишићем, Расим као мултиконфесионални део ДОС-а почиње да се шири ван граница бошњачког микрокосмоса и упада у београдско гравитационо поље. Лекар опште праксе и политички специјалац, као председник партије СДПС почиње да пролази цензус или да побеђује самостално на локалним изборима без икакве кампање, чак и у месташцима далеко ван Санџака, где се дечаци традиционално рађају с брадама и где им уместо играчки медведића за први рођендан дарују шубару са кокардом. Али Расим тада није позвао трубаче, полупао кафану и најавио офанзиву на престони замак, већ се притајио, залегао и учинило се да је нестао у времену и простору између Новог Пазара и Београда.

Борисова посвађана и дезоријентисана жута екипа није се ни сетила да кандидат коалиције за премијера буде Расим, што би за њих била можда добитна комбинација, јер, ако је Веселин Шљиванчанин после изласка из Хага описао Расима као јединог човека из Србије који му је помогао, како би тек реаговао обичан бирач, патриота изврнутих џепова, навикнут на префињеног Пазарца који ставља главу тамо где Срби не желе да ставе чак ни прст?

Ни Расим тада није показивао превелики ентузијазам, али не због лоше стратегије демократа, већ свести да још није доживео унутрашњу експлозију и од сателита постао небеско политичко тело. Зато је пажљиво дозирао раст своје партије. Он то и данас чини тако да се углавном и не примећује да СДПС уопште постоји.

Шта зна Расим што не знају остали? Човек који је некада у мрачној ноћи преговарао у име Срба са вођом побуњених Албанаца на југу Србије, под светлом батеријске лампе наоружаних сепаратиста, осећа да му српска политичка елита, све сам јунак до јунака, никада неће опростити што је, уместо њих голим рукама вадио вруће кестење из ватре. И увек остајао без опекотина, иако медицина није објавила да је измислио маст за негу коже!

Савитљив довољно за све владе таман толико да се повије колико они желе, али не и да пукне, овога пута је добио фотељу достојну за њега. Док сви остали место принудног управника Партизана виде као електричну столицу, он је посматра као фотељу за масажу. Уосталом, љубав према Партизану била је једина коју никада није скривао.

Ако звезде на небу буду наклоњене политичком мудрацу и ако се из још неколико грла чује давно пророчанство Вука Драшковића – Расиме, спаси ме – само је једно извесно. Да ће Расим Љајић отегнутим пазарским акцентом свечано изјавити:

„Не бих ја! Али како да нећу кад нема ко?!