Блистава завршница

Београдске музике свечаности – био је то некад појам, светковина музике, узбуђење, узаврела уметничка атмосфера, згуснут низ врхунских музичких догађаја, сале препуне публике, дијалози и сукобљавања око концепта. Држава је бринула о фестивалу и захтевала од свих организатора у нашем музичком пољу да се окупе око њега, да му дају посебан значај и да му пруже свој највећи допринос. Коцке су слагане, међусобно преплитане: победник Међународног такмичење Музичке омладине, које се завршавало дан пре Бемуса, наступао би на фестивалу; Београдска опера је неку своју значајну премијеру планирала управо за фестивал; извођена су замашна домаћа дела, која би било тешко остварити у редовној продукцији; довођени су најпознатији солисти и највећи оркестри. Почетком октобра све снаге су биле управљене ка Бемусу, који је био понос Београда.

Времена су се променила. Има се утисак да се данас наши организатори такмиче како ће својим деловањем да конкуришу Бемусу. У току трајања фестивала, али независно од њега, Београдска филхармонија је имала два концерта са Зубином Мехтом (један је чак преносила Радио-телевизија) Србије, наступио је Лондонски симфонијски оркестар, опера Хрватског народног казалишта из Загреба приказала је Готовчеву оперу „Еро с оног свијета”, започео је БУНТ....

Па ипак, упркос свему томе, Бемус је имао свој леп и лагани ток – са великом оперском звездом на почетку (Јонас Кауфман), са занимљивим солистима, од којих смо поједине први пут имали прилику да чујемо (Силвија Кареду, Ева Геворгјан), а наступили су са нашим оркестрима (Војвођански симфонијски оркестар, Симфонијски оркестар РТС-а), са дужним поштовањем према домаћем стваралаштву (концерт дела композитора – академика, омаж композитору Зорану Ерићу) и са неуобичајеним и привлачним концептом камерних концерата. Тако су на овогодишњем Бемусу, у тој разноликој понуди, посетиоци свакако могли да пронађу нешто што одговара њиховом укусу. А, у међувремену, могли су да се определе и за неко музичко дешавање ван Бемуса. Та могућност избора је можда савремени став према публици који, ипак, прети да угрози чврсту структуру једног концепта.

Будући да Фестивал није имао континуитет свакодневних концерата, многи су зажалили што су се последње фестивалске вечери „поклопила” два концерта – Хора РТС-а, који је са великим познаваоцем духовне музике Владимиром Горбиком извео Литургију Чеснокова у крипти Храма Светог Саве, и оркестра „Виртуози” са диригентом Бојаном Суђићем и пијанистом Симоном Трпческим у Коларчевој задужбини. Посебан куриозитет који нас је је привукао другом од поменутих концерата била је најава да ће Трпчески извести два обимна и захтевна клавирска концерта – Бетовенов Пети, у Ес-дуру и Брамсов Други, у Бе-дуру. Реч је о делима која захтевају не само највише пијанистичко умеће, већ и велику концентрацију, огромну енергију, па и – снагу. То су концерти широких тематских плоха, огромних динамичких кретања, разноликих расположења, чији драматски ток треба у целини захватити и изнети пред слушаоце, а, у исти мах, озвучати све филигранске детаље у њима.

Често уметници постављају себи својеврсне изазове. Да ли је то такмичење са самим собом, искушавање сопствених снага? Жеља да се отргне од уобичајеног? За Симона Трпческог тај изазов је представљао бескрајну радост музицирања и велико уживања у музици: само пијаниста који суверено влада клавиром и комплетним техничким арсеналом може у исто време да оствари потпуну перфекцију свих звучних параметара и да се потпуно преда музици – па и публици. А оркестар „Виртуози” је на сличном нивоу: са сливеним звуком и лепотом тона дувача, са лаким и беспрекорним музицирањем гудача, са прецизним одговорима на сваку намеру и сваки гест диригента Бојана Суђића. Већ од самог почетка, од првих тактова Брамсовог концерта, првог сливеног дијалога хорне и клавира, наговештен је савршен звучни амалгам и целовитост у концепцији коју су градили диригент и солиста - у драматском набоју, поетици и лиричност, безбрижност и разиграност. Са пуном концентрацијом и свим већ наведеним одликама Трпчески је интерпретирао и Бетовенов Концерт, у коме је настављена његова блиска комуникација са оркестром, а Суђић је, ко зна по који пут, показао своје ванредно умеће у сарадњи са солистом и у ауторитативном вођењу свих нити сложене партитуре. Оба ова слојевита дела зазвучала су блиставо, а сви замашни захтеви за извођаче преточени су у чисту музику, јаке емоције и, рекли бисмо, виртуозну игру.

На почетку другог дела концерта Бојан Суђић и „Виртуози” извели су Бетовеновог „Кориолана” полетно, енергично, хомогено, певно, озвучивши тако комплетан карактер ове увертире. Са врло успелим аранжманом Брамсове Мађарске игре, која је изведена као последњи бис, заокружено је ово вече највишег извођачког домета, у коме је у првом плану била искључиво – музика.

У недавном интервјуу „Политици”, Трпчески је, говорећи о емоцијама које даје на сцени, рекао: „ту не можете и не смете да лажете”. Публика је ту искреност и непосредност свих извођача осетила и овацијама закључила последњи концерт овогодишњег Бемуса.