Спасавање Детроита

У светском седишту „Форда”, стакленој дванаестоспратници испред које су се вијориле заставе 31 земље у којој ова корпорација има производне капацитете, домаћин ми је био Питер Олсен, менаџер „Одељења за глобалне вести”. Повод за моју посету Детроиту био је опоравак „велике тројке” америчке ауто-индустрије, у којој су још и „Џенерал моторс” (ЏМ) и „Крајслер”.

Било је то у марту 1995, када се по свему чинило да су, увођењем нових технологија, смањивањем димензија и повећањем економичности, амерички произвођачи успели да парирају јапанској конкуренцији и изађу из кризе у којој су били током осамдесетих. „Јесте, угледали смо се на Јапанце, али то није била операција једноставног копирања”, искрено је на моје питање одговорио Питер Олсен, који ми је потом предочио нове глобалне планове ,,Форда” са јасном поруком да је криза превазиђена – и да се неће поновити.

Ове професионалне успомене из свог компјутера сам извукао због актуелног повода: Детроит, током 20. века средиште америчке економије, ових дана је опет у вестима због тога што су „ЏМ”, „Форд” и „Крајслер” на ивици банкрота. Њихови менаџери су од државе затражили 50 милијарди долара хитне помоћи.

За разлику од пређашњих криза, ова се збива у досад најнеповољнијим околностима: слом на Волстриту, драстични пад тражње за аутомобилима и велике дебате о томе у којој мери држава може и сме да се меша у оно што је посао слободног тржишта.

Држава је, истина, отворила своју касу и паре пореских обвезника потрошила да би спасила неке велике банке, али оправдање за то je што од њихових услуга зависи целокупна економија. То, међутим, није случај са три домаћа произвођача аутомобила.

Њихова ситуација јесте изузетно тешка. Продаја је, у односу на прошлу годину, у октобру опала чак за 45 одсто. Али проблеми „велике тројке” нису од јуче: од 2004. они су прокњижили губитке од укупно 73 милијарде долара. Највећи међу њима, „ЏМ”, у септембру је отпустио 123.000 радника, али му то није помогло: он сада троши по две милијарде долара из резерви месечно, па ће своје рачуне потпуно испразнити већ почетком 2009.

Актуелна рецесија дакле само је много јасније осветлила оно што је било мање или више видљиво годинама: да су амерички произвођачи аутомобила у дубокој, структурној, кризи. За њу постоји много објашњења, али суштина је у три елемента: у високим трошковима радне снаге, у неблаговременим и неадекватним иновацијама и у погрешној производној стратегији.

Радници запослени код „велике тројке” имају у просеку између 10 и 20 долара већу сатницу од Американаца који раде код јапанских произвођача. Моћни аутомобилски синдикат се, поред тога, изборио и за дарежљиве пензионе и здравствене доприносе у радним уговорима, што је све подигло трошак у односу на онај код конкуренције. Док су Јапанци на тржиште стално избацивали технолошки све савршеније и по потрошњи економичније аутомобиле „тројка” се исувише дуго концентрисала на велика, скупа и по потрошњи неекономична „спортско утилитарна возила” (СУВ), то јест џипове.

Џипови су били најпрофитабилнији, али идила са њима није могла да траје вечно. Из моде су почели да излазе због све скупље нафте, а менаџмент је на ове промене реаговао споро и најчешће погрешно.

Због свега тога, већинско уверење је да, без обзира на то да ли ће држава прискочити у помоћ или не, Детроит не може да преживи у садашњој форми. Овога пута, његов проблем није привремена неликвидност него завршна агонија једног индустријског диносауруса. У позадини је горка чињеница да „велика тројка” никад више неће бити глобално конкурента.

Сви су, истина, свесни да би њен коначан пад био велики ударац за америчку економију и њено индустријско самопоуздање. Социјални ударац био би такође велики – процена је да би само у првој години било укинуто око три милиона радних места. Пад Детроита био би, укратко, реприза онога што је, пре једне генерације, доживела америчка индустрија челика.

Америци дакле предстоји болно суочавање са чињеницом да је, у околностима узнапредовале глобализације, производња аутомобила неминовно исплативија у земљама где је радна снага јефтинија. Америчким радницима зато преостаје да се окрену пословима који траже већу специјализацију и веће знање.

Али као и свака транзиција, и ова ће бити болна. Дилема је зато да ли „највећу жабу” прогутати одмах – бол ће бити краћи, али интензивнији.

Алтернатива је да држава одреши кесу и тиме пропаст одложи за неко „згодније време”. Не звучи ли ово као нешто већ виђено, у „Детроиту Србије”, Крагујевцу? И „ЏМ”, наиме, на платном списку има око 8.000 радника који не долазе на посао, у узалудном очекивању да ствари крену набоље.