Похлепа, насиље и Исус

РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ
ЕКСКЛУЗИВНО
Од нашег специјалног извештача
Солун, 22. новембра – Где год се појави, редитељ Оливер Стоун изазива буру, а она је била природно стање и 49. Солунског фестивала, на којем је овај контроверзни аутор, enfant terrible америчке кинематографије, представио свој нови политичко-биографски филм, посвећен овог пута Џорџу Бушу јуниору.

Познат по својим филмовима о вијетнамском рату и оним о америчким председницима с којима је на велико платно износио и либералне теорије завере, Стоун је филмом „W” одступио од сопственог модуса операнди. Из излога историје САД извукао је најспорнију тему, али се у потрази за истином овога пута није руководио намером да је бомбастично укалупи у конспиративну и агресивну филмску слику, снажне аудио-визуелне какофоније. Филм о Џорџу Даблју Бушу с те стране јесте сведен, али то не значи да је мање убојит и мање провокативан. Напротив. Ово је прича о заблуделом сину, који је на крају постао амерички председник. У разговору вођеном за „Политику”, Оливер Стоун појашњава како је то било могуће...

Како жанровски одредити овај филм, као политичку мелодраму или биографску сапуницу?

Ха! И као једно и као друго, али и као сатиру која вас ставља у позицију нити да се смејете нити да плачете. Једино што можете да учините јесте да посматрате једно људско биће које је постало председник САД и то на осам година. Човека који има невероватну моћ, који је променио наш простор и време. Променио је цео свет на много начина, понашајући се као Наполеон.

Наполеон у каубојским чизмама?

Наполеон с каубојским шармом прихватљивим у Америци. Али, ко је овај даса, одакле је дошао, како се ту створио, о томе се веома мало зна јер смо ми у Америци имали нешто што се може назвати „сакривеним председниковањем”. Оно што смо ми, истражујући га за филм сазнали, излази на видело тек у последње две-три године. Ви у Европи можда мислите да знате више о њему, јер сте много тога читали о њему и видели покоји документ више о томе шта су Буш и Дик Чејни радили у вези са Ираком, али то што мислите да знате може да буде и замка...

Видели смо и Колина Пауела како у Уједињеним нацијама показује свету фалсификоване доказе о томе да Ирак наводно поседује нуклеарно оружје, а из Вашег филма сазнајемо и да је он био један од најжешћих противника идеји да се иде на Ирак?

И једно и друго сам приказао у филму на драматичан начин. У сцени од читавих 11 минута приказали смо сву Пауелову драму која ће се касније, у УН, претворити у фарсу. Колин се у Овалној соби снажно борио против идеје о инвазији и хегемонији. Боб Вудворд сведочи о томе да је „Пауел вриштао иза затворених врата”. Читава та сцена је интригантна и важна јер у њој приказујемо Доналда Рамсфелда, Дика Чејнија, Кондолизу Рајс, како пред Буша износе геополитичке планове. Ту је и Бушова прича о томе како се, док је растао, „није знало ко је непријатељ, али ја сам одувек знао да је он тамо”. Каква невероватна мисао, каква сатира! Он је као Алиса у земљи чуда!

Али, многи моћни људи су му веровали, упијали шта говори?

Ма тај човек је помало као неки Волтеров лик идиота. Он и јесте идиот на власти и моћи, тако да овај мој филм личи на Волтеровог „Кандида” више него што то можете да замислите.

Али, Ви сте лик Даблјуа учинили и прилично хероичним?

Пратим неких четрдесетак година његовог живота и деловања и што више постепено спознајемо о њему то његов лик постаје људскији и заиста у неку руку хероичан. Јер, с једне стране Даблју се бори против оца, с друге стране против својих слабости и грехова и свих проблема који су му испод коже и зато, као филмски лик, постаје све животнији. Покушали смо да покажемо ствари из његовог угла гледања, не коментаришући његове изборе. Желели смо да прикажемо живот човека који се ујутру буди и воли то што види, човека који брани то што ради јер верује да ради праве ствари. На крају, коврџави дечко постаје оличење ега и моћи, али није добио оно што је желео. Промашио је тему!

Свом јунаку сте завирили дубоко под кожу?

Да, јер треба живети с тим, живети с последицама свега што је чинио и учинио. Он је Америку променио на радикалан начин, упуштајући се у екстремне ризике, баш као што су то чиниле древне тираније. Ово је човек који је за нашег живота учинио више него што су то учинили Реган и Никсон заједно. Више штете. Он – „ратни председник” – како себе воли да зове, променио је мој живот, а променио је и ваш. Чак ће и наши унуци искусити резултате његове политике. Његов председнички мандат променио је живот планете.

Амерички бирачи су му то дозволили?

Живимо у агресији, константна агресија је океј, насиље је океј, похлепа је океј. Читава америчка култура је базирана на похлепи, насиљу и Исусу Христу. Насиље и Буш имају нераскидиву везу и то је начин на који он контролише људе. Његов его је невероватан. Он је открио религију, окренуо се евангелизму, поново се родио као неко близак Христу, као сам Христ. Истина је да више не постоји Џорџ Буш, он је „мртав”. То што видимо пред собом је партнер Исуса Христа.Тако се он понаша.

Та контрадикција има своје корене у срцу Америке?

Тачно, таква контрадикција чини срце Америке. Агресивност помешана љубављу према Христу.

Да ли се зато у Америци у једном тренутку могао догодити „Даблју бум”?

У својим четрдсетим годинама он није имао посао, био је тешки алкохоличар и живео у сенци свог оца. Треба зато гледати овај мој филм да би се схватило зашто је овај човек постао председник. Даблју је био син првенац, црна овца у породици сјајне репутације. Тада је он био на врхунцу свог суноврата. Са евангелсистичке тачке гледишта, он је „умро” у својим средњим годинама. Међутим, преко ноћи је променио свој живот као поново рођена особа. Преобратио се, али никада се заправо није ослободио љутње коју је носио у себи, јер је одувек био љут на свога оца који га је третирао као заблуделог сина. Други дечко у породици, Џеф, био је очев омиљени син. Све то је чинило да се Даблју понаша као Икар, да покуша да додирне сунце свога оца. Отац је наравно саградио та крила, али је дете покварило машину. Уз то, уништио је и оца. Име Буш постоји у Америци 150 година, то је старо, угледно име, политичка династија као и Кенедијеви. Сада су обрукани.

Која је најважнија лекција коју гледаоци могу добити гледајући филм „W”?

Када следећи пут будете видели да Буш долази, будите будни. Људи га потцењују због начина на који се понаша. Али, он има америчке квалитете, познати каубојски шарм који функционише пред америчким народом. И то му успева, као што је успевало Џону Вејну у Даласу, а Џон Вејн је био вољан да баци нуклеарну бомбу на Вијетнам. Слично је и с Бушом, он је веома опасан човек и то због величине сопственог ега. Он све персонализује и политику чини личном, што је веома опасно.

Плаћате велику цену за своје ставове који су увек на ивици, али никада компромитовани припадношћу левици или десници, овој или оној страни. Ви само терате своје?

Видите, када сам био дечак у школи, нисам био веома популаран јер нисам волео такмичења у популарности. У животу сам стално покушавао да гледам својим очима, чујем сопственим ушима, да искусим живот и да то вратим у неку врсту колективног искуства. То је све што могу да радим. Јер, ако чујем много буке на левици или на десници, то ме враћа у школске дане, пред Вијетнам, када је било много буке а мало мисли. Слично се десило и после 11. септембра. Видео сам да бука постаје поново лудило. Чини се да је нама периодично потребна акција, а после 11. септембра увидео сам да је Буш почео да је користи. Био је због тога нападан, Мајкл Мор је учини сјајан посао снимивши филм пред његов реизбор, али ја га сада посматрам осам година после и покушавам да покажем ко је он и како смо ми дошли у ситуацију у којој смо. Цена тога је да нећу бити популаран, јер се нисам придружио гомили која жели да га линчује и пуца у дављеника, а колико јуче су гласали за њега.

Зашто стално инсистирате на политичким темама?

Не гледам на то тако, ја не инсистирам на политичким темама већ драматизујем време и причам приче. А ова је о човеку који је постао толико моћан да утиче на свачији живот. Конкретно, филм „W” је више прича о једном човеку и о томе шта је и ко он постао него политички процес.

Жан Лик Годар је често говорио да је сваки филм политички?

Јесте, он је у праву. Али, ако гледаоцима показујете политички процес како неко постаје конгресмен, он ће заспати од досаде. „Никсон” је био мој најполитичкији филм, а оно што сам урадио у „Даблјуу”, сабрано је у сцени од 11 минута, кроз разговор у једној соби током којег је предочена свеукупна политика САД. Из те сцене могуће је спознати какво смо ми царство постали и да Америка има свој дом по целом свету.

Америка је модерна врста римског царства, али којем је римском императору Буш млађи најсличнији?

Највероватније Нерону.

У свим Вашим филмовима, укључујући и документарне о Че Гевари и Фиделу Кастру, снимали сте узбудљиве сцене, с визуелним обртима, уз много промена ритма, планова, углова, док сте у филму о Бушу променили стил, зашто?

У првом поглављу, камера је живља и разигранија јер је у Буш био млад. У другом чину, камера се стабилизовала јер је и он постао другачији, преобратио се, окренуо религији. У трећем поглављу филма, Буш је већ постао егоистичнији и у смислу камере, она сада снима крупније. Широких планова је мало, све је направљено тако да Буш изгледа већи, како бисмо могли да осетимо његов простор и његов его. Буш гледа у камеру, Бушове очи су у крупном плану. Камера постаје модератор том човеку који постаје егоистичан. Дакле, пратим заблуделог сина пуног љутње који се враћа кући и постаје сопствена клетва. Типична грчка драма. Определио сам се за једноставан стил јер нисам више заинтересован да вас фасцинирам сјајним сценама. Боље је пустити људе да сами стекну импресије и да верују глумцима. Тако је радио Кјубрик.

Џош Бролин као Буш и те како комуницира с нама.

Нисам ниједног тренутка блокирао Бролина, нити сам мењао Бушове реплике и изјаве, јер Буш самог себе веша својим изјавама...

Поменула сам филм о Кастру, чини ми се да Вам је било веома угодно док сте седели поред њега?

Веома сам уживао у његовом присуству. Он је топао човек, био је диван домаћин и учинио је да се осећам добро. Он је као тропско острво за које осећате симпатије и разумевање. Он воли филмско стваралаштво, воли како размишљам, свиђају му се многи моји филмови, а највише „Плотун”, што је разумљиво јер је био војни командант, а свиђа му се и „Џ. Ф. К.”.

У теорију коју сте нам предочили у филму „Џ. Ф. К.” верује цео свет осим Америке? Још се не зна истина о његовом убиству?

Можда бисмо тиме дирнули у национални нерв. Можда бисмо суочавање с неким стварима и самопропитивање могли да доведемо у сумњу ко смо. Али, треба ли да наставимо овакви какви смо и то је питање. Преиспитујући се и долазећи до самоспознаје, логично се намеће питање зашто не снимам филм о ропству, или о убијању Индијанаца, или о рату против Уније. Има толико много прича у Америци које још не могу да буду испричане. Клинци немају приступ појединим деловима наше историје, о томе их не уче у школи.  

Причали смо о егу, али колико често Ви тестирате сопствени его док снимате филмове?

То је најтежа лекција. Тестирам его сваког дана. Добро га је имати и испитивати свакодневно, пустити другима да га тестирају, као што то ви сада чините.

Хоћете ли и о Обами једног дана снимити филм?

Чисто сумњам, превише сам стар. Надам се да ће Обама бити успешан, али, мој боже, он пред собом има дугачак и веома тежак пут. Он је прича која тек треба да почне и да траје. Треба да протекне доста времена да нешто из тога изађе.

Стално причате о политици, снимате филмове о важним геополитичким догађајима и личностима, зар никада нисте пожелели да се кандидујете за какву политичку функцију?

То није могуће због моје репутације. У свом досијеу имам сувише сексуалних преступа, лошег понашања, употреба дроге, насиља и конзумирања алкохола. Толико је тога у мом животу да нема места за кандидовање.

-----------------------------------------------------

Каубојски шарм

Џорџ Даблју Буш је производ америчке културе која је базирана на похлепи, насиљу и Исусу Христу... Када га следећи пут будете видели да долази, будите будни. Људи га потцењују, због начина на који се понаша, али он има америчке квалитете, познати каубојски шарм који функционише пред америчким народом, каже амерички редитељ Оливер Стоун, који је у Солуну приказао „W”, биографски филм о Бушу.