Нема отказа због светске кризе

Иако из различитих крајева земље свакодневно стижу вести о отпуштањима радника, Владимир Илић, директор Националне службе запошљавања (НСЗ) тврди да се број незапослених „ипак стално смањује иако због светске економске кризе пажњу више привлаче информације о отпуштању радника”.

Према подацима НСЗ-а од септембра ове године, на евиденцији је било 726.465 незапослених, док је регистрована стопа незапослености у Србији 18,1 одсто, а то су подаци који се потврђују и на основу методологије Статистичког завода Европске уније. Међутим, подаци Републичког завода за статистику су нешто другачији. Према анкети спроведеној у априлу 2008. године, број лица која стварно траже посао је 433.000, а стопа незапослености износи 14 процената.

Према речима Владимира Илића, у Србији тренутно на црно ради између 200.000 и 300.000 људи, а чак 54 процента оних који остану без посла чине радници којима је истекао уговор о раду на одређено време. У НСЗ-у је последњег дана у септембру било регистровано 726.465 лица, што је око 6.000 мање него у августу и око 81.500 мање него у септембру 2007. године. До разлике у подацима о незапослености долази због тога што су на званичној евиденцији и људи који раде на црно, али се пријављују на биро да би остварили повластице и право на социјалну и здравствену заштиту за незапослене, навео је Илић.

Просечна старост незапослених је 39,5 година, а просечна дужина чекања на посао је 4,2 године. На прво запослење чека 47 одсто регистрованих. Жене на посао чекају 4,6 година, а мушкарци 3,7 година.

Илић је нагласио да до посла теже долазе жене и да оне чине 55 одсто укупног броја незапослених. Младих до 30 година, који су тренутно без посла, има нешто више од 211.000.

Он такође додаје да се и поред мноштва отежавајућих околности, као и потпуно неадекватног образовног система, сваке године директним посредовањем НСЗ-а запосли готово 70.000 особа. Најтраженија занимања су у области грађевине, информатике, технологије и банкарства, а до посла најтеже долазе они са завршеном гимназијом, економски и пољопривредни техничари и лица која би да раде неки од бројних административних послова.  

Илић је, поводом вести о отпуштању радника у ливници у Кикинди, рекао да дешавања на светском економском тржишту могу бити само изговор послодаваца, као што је то случај са аутомобилском индустријом, која се нашла међу првима на удару финансијске кризе. Међутим, он верује да ће мере које се предузимају у свету вратити поверење у овдашње тржиште.

– У Србији сваког месеца без посла остане 50.000 људи, али њих 60.000 добије посао – каже Илић и додаје да је у мноштву случајева најчешће реч о истим људима, којима истекне уговор на одређено време, а онда га опет „обнове” односно потпишу.

– Уверен сам да се светска финансијска криза неће озбиљније одразити на запошљавање у Србији, што ипак не значи да последица неће бити уопште, имајући у виду да велики број страних компанија већ ради у Србији – казао је он и оценио да би фирме пријавиле већи број радника ако би се смањиле дажбине.

(/slika2)Према подацима НСЗ-а, највећа стопа незапослености је у Новом Пазару, чак 47,9 одсто односно 20.237 незапослених, али је Илић навео да је тамо увелико распрострањен рад на црно, затим следе Лозница, Крагујевац и Ниш, док Лебане има највишу стопу незапослености у Србији – 50,8 одсто

Најнижа стопа је у Београду – 13,5 одсто, Ваљеву (14), Новом Саду (14,3), Суботици (15,2) и Пожаревцу – 16,1 проценат.

На крају, и образовни профили, који умногоме не одговарају потребама тржишта рада, доприносе великој незапослености – казао Илић.

С. Богдановић

-----------------------------------------------------------

Свака друга особа у Србији стрепи

Страх од отказа није колатерална психолошка штета светске економске кризе која куца на врата Србије, тврди Срећко Михајловић, социолог са Института друштвених наука и подсећа да сва социолошка истраживања која су рађена од средине деведесетих систематски показују да је страх од губитка посла присутан код великог броја запослених и да се, по правилу, између 40 и 60 одсто особа на платном списку фирме боји губитка посла.

„Страх од отказа пропорционалан је процени могућности налажења новог радног места. У преводу, за своје радно место највише стрепе они који процењују да ће тешко пронаћи нови посао. Резултати истраживања, које сам прошле године урадио са својим колегама Зораном Стојиљковићем и Градимиром Иванићем, на узорку од 1.200 запослених лица, говоре да се отказа прибојава 62 одсто запослених у приватном сектору, 60 процената радника у државном сектору, као и 54 одсто запослених у страним компанијама.

Бојазан од отпуштања опада са растом образовног нивоа запослених, а ова врста страха најраширенија је међу онима који немају школу или имају само основно образовање. Игра бројки и слова говори да чак 74 неквалификованих и полуквалификованих радника има страх од отказа, 63 процента кв-радника живи у страху од отпуштања, 56 одсто запослених са средњом стручном спремом страхује од отпуштања и 35 одсто оних који имају вишу школу или факултет стрепи да ће изгубити посао. Резимеа ради, страх од отпуштања је два пута већи код оних који немају никакво посебно образовање у односу на оне који имају највише образовање”, закључује Срећко Михаиловић.

Испитујући психички профил испитаника који су сигурни у своје радно место, ови истраживачи су установили да чак 69 одсто њих има наду, оптимизам и веру да ће ускоро све кренути набоље, а свега трећина њих осећа забринутост, страх, равнодушност, безнадежност и немоћ. Код више од половине испитаника који су уплашени за своје радно место преовлађује негативно емоционално расположење, а свега 45 одсто њих је позитивно расположено. У популацији испитаника који свој живот процењују као неподношљив, чак 84 одсто њих плаши се губитка радног места, а свега 18 одсто особа које тврде да живе добро стрепи од отказа.