Један дан живота

Чачак – Отказ је био брзометан, без спискова на зиду ходника, ни времена или могућности за приговор.

– У суботу, 1. новембра у 21.30, из фирме су телефоном позвали моју кућу и, пошто нисам био ту, од деце узели број мобилног. Јавили су ми да сутра, у недељу, између 8 и 10 дођем по решење о престанку радног односа – каже Зоран Јоксимовић (35), до последњег дана октобра радник Техничког ремонтног завода у Чачку.

Првих неколико дана борио се с мислима и питањима (Зашто? Како?), а онда прихватио нашу свакодневну поштапалицу (Живот иде даље).

– Управо сам био на капији „Ремонта”, узео нека документа, и нема више ни љутње ни разочарања. Било ми је потпуно свеједно, као да никад нисам прошао кроз та врата, иако ми је то једина фирма где сам радио, и то 13,5 година. Морам да гледам унапред – испричао нам је Јоксимовић прошле среде по подне.

Недељу кад је добио отказ сместио је у своје памћење као „један, обичан дан живота” и окренуо се тражењу новог посла. Као глава породице, са незапосленом супругом и двојицом синова, од 14 и 12 година.

Неке успомене ипак се још мотају за њим, не без горчине.

– Годинама смо у производњи добијали 80 одсто плате, док су режијски радници, истог образовања и на истом послу, примали готово двапут више од мајстора. Зарађивао сам 17.000 динара и можда ми је за грех узето то што нисам желео да остајем по подне и добијам само зарађене сате. Знао сам да од тога нема новца, а мени је једноставно потребан да бих издржавао породицу – каже Јоксимовић.

Успут показује и уверење Завода, издато на име, да је „успешно завршио обуку за припрему и испитивање мотора у испитној станици за моторе”, као и једну фотографију, њему очигледно посебно драгу. Начињена је у Урошевцу, маја 1999. године.

– Те године, 14. априла у 22.30, позвали су ме из Завода телефоном и поручили да пораним сутрадан у пет, за пут у Призрен. Тада је на Космет отишла друга екипа, а ја сам кренуо 1. маја, на дан кад је Завод бомбардован. Аутобус је превезао мајсторе до Богутовца и срушеног моста, па смо онда заобилазно, неким уским путем преко Копаоника, сишли у Лепосавић и даље до Урошевца – говори Јоксимовић.

Његов задатак на Космету трајао је до 21. маја и подразумевао да ноћу поправља возила и борбена средства наше Војске.

– Саопштавали су нам назив села где је наш положај и то је било све. Ишли смо нас четворица у путничким колима, искључиво ноћу, кретали у један или два сата ујутро и сви држали откочене пушке у крилима. За не дај боже.

И то је остало иза... Шта ради ових дана?

– Добио сам новац за отпремнину, дванаест мојих бруто плата из септембра, са разликама укупно 480.000 динара. Јавио сам се на тржиште рада и рекли су ми да ћу шест месеци примати 70 одсто своје зараде. И поштено додали да те исплате касне пет месеци.

Је ли кренуо у потрагу за послом?

– Да. И сигуран сам да ћу наћи ново радно место. Већ прошле седмице био сам на разговорима у једној ауто-кући и чекам поруку, вероватно и они на свој начин проверавају какав сам радник... Мада видим и сам да су сви у оскудици с послом.

Јоксимовићи живе у Горњој Трепчи, 18 километара од Чачка, а у град редовно путује још један укућанин. Старији син Никола тренира рукомет у Младости из Атенице, а отац је чврсто одлучио да својим јуношама омогући што боље услове за живот.

-----------------------------------------------------------

Месец отказа у Чачку

Чачак - У новембру је више од петсто Чачана остало без радног места.

Технички ремонтни завод отпустио је 361 радника, уз отпремнине од дванаест бруто плата коју је свако од њих зарадио у септембру. Колектив је пре тога имао 813 запослених.

У фабрици термотехничких уређаја ЦЕР за социјални програм пријавило се 149 од 193 запослена. Кандидати за одлазак очекују исплату отпремнина у висини десет бруто плата у Србији (око 470.000 динара).

Угоститељско предузеће „Морава” (208 запослених) позвало је раднике да прихвате минималне плате или да се пријаве за одлазак уз отпремнине од једне трећине бруто плате помножене са годинама радног стажа. Првих дана, за добровољни одлазак изјаснила су се 32 запослена.

Радници хемијске индустрије „ПКС Латекс ХЛЦ” у стечају (207 запослених) распуштени су још у септембру 2006. године, предузеће тренутно не ради, али се спроводи поступак реорганизације. Власник (фирма „ХЛЦ хеми трејд” из Франкфурта) понудио је да у кратком року намири све повериоце, међу њима и раднике којима је до 14. новембра требало да исплати 18,22 милиона динара на име првог дела дуговања (други исплатни ред). Међутим, сопственик фабрике тражио је одлагање рока, до 28. новембра. Радници имају још 36,3 милиона динара признатих потраживања (у четвртом реду) а рок за исплату свих поверилаца је 150 дана.