Ако је и од мене, доста је

Траје то тако годинама. Увек неку правду истерујем. Вечито нечим незадовољан, ваљда васпитан тако да никако не трпим непоштење, нерад, лицемерје, јавашлук, корумпираност, неправду. Но, да се не лажемо, у свему томе слаб да видим сопствене мане, а њих има на десетине. Рецимо, једна од њих је да никада нисам желео да се прихватим никакве одговорности. Без обзира што знам да бих био најбољи, то ме никада није занимало. Презирао сам и мислим да ћу док сам жив презирати звања, функције, положаје, а без тога објективно не можеш да се бавиш политиком. Самим тим, без обзира на то што сам многе, посебно моје саборце, прозивао за све и свашта, указивао на њихове мане и позивао их на одговорност, те на тај начин са многима од њих ушао у заваду, сматрајући себе јединим праведником који сме и може да им нешто каже, почео сам полако и себе да преиспитујем – одакле мени то право?

Ко си ти, Владимире Ђукановићу, да у било кога упериш прст? Чиниш ли према тим људима грех? Да ли су они неправедни, корумпирани, нечасни, има ко ће о томе да размишља. Уосталом, као верујући човек увек на уму морам да имам чињеницу да Свевишњи све види. Ко сам ја да било коме судим? Објективно, нико и ништа, особа без одговорности коју због дугачког језика многи сматрају трбухозборцем Александра Вучића, што је иначе ноторна неистина и чак је сам Вучић због мене имао сијасет проблема, правдајући моју брзоплетост и неодговорност. Но, коме то објаснити када је многима одговарало да ме као таквог представе, јер сам им служио као фантастична прилика за напад на странку. Да сам делић свих тих сукоба, у које сам због своје лудачке нарави улазио са страначким колегама, усмерио ка још јачој борби за странку, ко зна где би нам био крај. Но, тако је како је.

Дође ред да се подвуче црта и да се са тим прекине, односно да пробам са тим да се изборим. Признајем, јаче је од мене да неком саспем у лице шта имам, него да се уједем за језик. Можда зато и нисам политичар и верујем да никада нећу ни бити, али савет за све оне који желе да се баве политиком – будите мудри и трудите се да се уједете за језик тада када баш хоћете да изгорите. Једина ми је сатисфакција у томе што шта год да сам истицао, била је истина, али опет, враћам се на почетак овог писанија – ко сам ја да неком судим?

Многи ми прилазе па ме тапшу по рамену и кажу како сам много моћан, јер у кога год да сам прстом уперио тај је доживео бродолом. Знам да су то најчешће лажна тапшања, односно улизивање да можда баш прстом у њих не уперим. Међутим, нити је мени то драго што сам радио и не осећам баш никакво задовољство због таквог истеривања правде, нити ме занима било каква моћ или утицај. Напротив, гадим се тога. Презирем утицај, презирем уважавање, посебно лажна уважавања, мрзим када ме неко гледа као битну особу, јер сам небитан. Плус сам без икакве одговорности, што је за човека који има 45 година, а као бави се неком политиком, па макар и кроз коментарисање, веома неозбиљно, да не кажем срамотно. Ако си већ такав праведник какав се јавности представљаш, онда преузми одговорност и докажи се или нестани. Отуда, ако је и од мене, доста је. Када и ако икад у животу будем имао неку одговорност, коју иначе не желим да имам, онда имам и право да неког да критикујем. До тада, имам право само да умукнем, таман да сам и сто одсто у праву. Тако је то у свету политике, коме дефинитивно изгледа не припадам. Цени се резултат и шта си иза себе оставио.

Кад погледам иза себе, ја немам ништа, па самим тим немам никакво морално право ником ништа да придикујем, још мање да било кога позивам на одговорност.

Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа