Трамп и праскозорје нове епохе
Политичка историја одиграва се у циклусима. Период после Другог светског рата обележен је конфронтацијом два идеолошка блока и улогом Уједињених нација да се између њих одрже каква-таква равнотежа и правила игре. Идеолошке поларизације исказиване су у теоријској сфери и у организационим моделима. На једној страни, поједностављено говорећи, био је демократски капитализам у различитим формама и у различитим агрегатним стањима либералне економије. Заступали су га, на пример, Милтон Фридман, Карл Попер, Збигњев Бжежински и, на врхунцу западне надмоћи, по рушењу Берлинског зида, Френсис Фукујама. Војно је конфигурисан као НАТО. На другој страни налазио се блок земаља такозваног реалног социјализма, чији је економски принцип био дирижизам, односно планска привреда. Варшавски уговор је био одговор на Северноатлантску заједницу. Некролог његовој идеолошкој привлачности исписао је управо човек марксистичког педигреа Лешек Колаковски, објављујући да „марксизам више ништа не може да објасни, да промени нити да предвиди.” Тако је окончан један историјски циклус.
Уследило је раздобље апсолутне доминације Запада. Србија и српски народ, неспремни на тектонске промене, нашли су се у позицији џака за егземпларно ударање, што је кулминирало агресијом на СР Југославију. НАТО је игнорисао УН и СБ манифестујући да се налази изнад свих међународних институција и да му је међународно право под ногама. Циклус започет падом Берлинског зида постигао је врх своје болесне надмености бомбардовањем наше земље, а током времена добијао је различите појавне форме. Њихов заједнички именитељ била је, бар што се нас тиче, апсолутна супротстављеност правима српског народа – од асистирања у пројектима „Бљесак” и „Олуја”, преко нелегалног признавања, заправо отимања Косова, перманентног умањивања права и надлежности које Република Српска има по Дејтонском споразуму, али и нескривено ометање политичких права Срба у Црној Гори и у Хрватској. Уместо да заузму правно, објективно и правично становиште, САД су, као стожерна сила политичког Запада и земља с највећим утицајем у овом делу света, увек стајале на страну косовских Албанаца.
Убедљива победа Доналда Трампа на председничким изборима у Америци несумњиво је показала да су бирачи препознали да је исцрпљен модел у коjем хибридна моћ оружја, економије и командне дипломатије може да господари светом. Заправо америчку политику, колико год се китила демократијом, нису водили видљиви доносиоци одлука, него финансијски олигарси, енергетски магнати и трговци оружјем, скривени иза завесе и безличних и естрадних политичара. Ту треба додати и кооперацију с дубоком државом, која је била неупоредиво јача од цивилног друштва и гласа слободоумних интелектуалаца. Још крајем шездесетих година Карл Оглсби је упозоравао на паразитску невидљивост и истрајност дубоке државе која је углавном била продужена рука могула с Волстрита, либерала и неоконса. Они су били јединственог мишљења да је читав свет њихово двориште и да је непотребно чинити ментални напор да се идентификују културолошке, религијске, идеолошке и све друге разноврсности које чине раскош, богатство и лепоту човечанства. Барем за културан свет. Разлике су констатовали само по дубини подаништва. Оглсби их је симболично назвао јенкији. Њихова епоха окончава се победом Доналда Трампа. Као њихову супротност Оглсби је видео симболичке каубоје, као хабитус традиционалне Америке, утемељен на индивидуалној храбрости и етици, на личном сучељавању с проблемима. Рецимо да се Доналд Трамп појавом и стилом уклапа у ову матрицу коју су у вестерн култури својевремено опредмећивали карактери које је играо Џон Вејн. Америка се, наравно, неће одрећи доминације у свету, али ће превагнути методологија унилатерализма, посебног приступа за сваку земљу – партнерску или ривалску. Политичко уопштавање остаје у антикварници глобализма.
Једним делом пројекат „Учинимо Америку поново великом” заснива се на враћању значаја ауторитета у композицију америчког утицаја у свету. То никако не значи да ће се одустати од тврђих инструмената моћи, али ће се уважити примедба коју је недавно изнео Џефри Сакс – да „на Западу постоји демократија, али када је извозе у друге земље она се претвара у брутално насиље”. Међутим, по закону депенденције, ауторитет мора прво да буде установљен у сопственој средини. Трамп је већ истакао да ће реституција ауторитета започети враћањем политичке моћи грађанима преко јавно изабраних представника у власти, такорећи борбом за унутрашњи суверенизам председника и других института демократије. У преводу – демонтираће дубоку државу и, колико је то могуће, скривене центре одлучивања који су били „невидљива држава” и у претходној епохи држали извршну власт у статусу извођача радова. Није Трамп заборавио ни опскурну улогу медија који су прибављали сагласност за спровођење дириговане политике, укључујући и сатанизацију српског народа током деведесетих година да би се сецесија Косова спровела „демократском вољом грађана Америке”. Џефри Сакс, један од малобројних гласова критичких интелектуалаца, већ се пожалио да му као колумнисти „Њујорк тајмса” дуже време не објављују текстове. У синергији ових елемената – без којих се не може говорити о демократији и њеном значају у стварању америчког ауторитета у свету, али не може бити формиран ни поштен међународни поредак с подједнаким правима свих земаља на аутономну политику, што је упозоравајућа порука БРИКС-а – отвара се пут ка новом историјском циклусу.
И док смо још у подручју историјске дијалектике, да подсетимо на српску тријадну лествицу с периодама од једне деценије. Деведесете су биле теза, ако их сведемо на борбу да се одбране национални интереси. Антитеза је прва декада 21. века, која је, опет у дестилисаном тумачењу, требало да буде посвећена демократији. Ни једна ни друга нису биле довољне. Последња деценија је синтеза у којој Србија налази своју целовитост и показује да више неће имати историјске промашаје. Ако у светским размерама присуствујемо праскозорју нове епохе, онда је наш народ и наша земља овај пут спремно дочекују. Трампов приоритетни телефонски позив Вучићу је прва тангента две (р)еволуције!
*Политички филозоф
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


