Азијски громовити удар

Недавни, 16. самит БРИКС-а у Казању, у Русији, показао је да су окупљене земље представљале јасну већину човечанства. Многе од осталих земаља такође желе да се придруже БРИКС-у.

Првобитних пет чланова БРИКС-а били су Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужноафричка Република. Четири нова су Египат, Етиопија, Иран и Уједињени Арапски Емирати. Из Казања је позвано и 13 партнера – Алжир, Белорусија, Боливија, Куба, Индонезија, Казахстан, Малезија, Нигерија, Тајланд, Турска, Уганда, Узбекистан и Вијетнам.

Аргентину је нови председник Хавијер Милеи извео из БРИКС-а, коме Саудијска Арабија није још формално приступила. Пакистан и Венецуела остали су после Казања међу 27 земаља кандидата за чланство. Уз то, Бангладеш и Уругвај учествују у Новој развојној банци (НРБ), финансијској институцији БРИКС-а.

Чланице БРИКС-а са земљама кандидатима чине 57 процената светског становништва и 47 процената глобалног укупног домаћег производа (БДП, мерен паритетом куповне моћи, ПКМ). Опет, САД чине 4,1 одсто светског становништва и 15 одсто светског БДП-а. Са америчким савезницима удео становништва алијансе на челу са САД чини око 15 одсто светске популације.

Међународни монетарни фонд (ММФ) предвиђа да ће наредних пет година светска економија више зависити од земаља БРИКС-а него од Групе седам (Г7) најразвијенијих држава. Лидери у расту, мерено ПКМ, биће Кина и Индија, Русија и Бразил.

Истовремено, САД, Немачка и Јапан (чланови Г7 са Француском, Великом Британијом, Канадом и Италијом) брзо губе простор. Очекује се да у будућности Г7 мање утиче на кључна питања развоја глобалне трговине, монетарних и финансијских односа и економске сарадње.

ММФ је, симболично, објавио процене током јесењег заседања у Вашингтону, неколико дана пред самит БРИКС-а. Очекује највећи успех од Кине. Њен удео у глобалном економском расту достигао је 21,7 одсто и већи је од свих земаља Г7 заједно. Још један гигант – Индија – како се процењује, до 2029. ће у глобалном ГДП-у учествовати са скоро 14,8 одсто.

Глобална економија све више је зависна од тржишта у развоју, укључујући земље које нису чланице БРИКС-а. Ово је посебно уочљиво у показатељу куповне моћи, који може дати већу тежину сиромашним, али многољудним земљама.

САД су, сходно процени ММФ-а, на трећем месту у светској економији, с мање од 12 одсто. На четвртом месту је Индонезија, чији би допринос у наредних пет година требало да буде 3,5 одсто. Русија је пета на ранг-листи са 2,1 одсто.

Проширење БРИКС-а претворило је групацију у још снажнији геополитички и економски центар. Предвиђа се да ће, чак и у садашњем саставу, БРИКС моћи да достигне 50 одсто светског БДП-а до 2050, док ће утицај развијених западних земаља бити смањен на 20 одсто.

Међутим, БРИКС, како је изјавио руски председник Владимир Путин, није у опозицији постојећем светском поретку, већ је заговорник реформи. „Земље БРИКС-а не теже стварању новог антизападног светског поретка, већ ће преобразити неправедне и неразумне аспекте постојећег система, чинећи га праведнијим и равноправнијим кроз опште управљање и заједничке консултације”, поручио је Путин.

Важна карактеристика БРИКС-а јесте да укључује највеће економије у развоју и друге које брзо расту. Некада су оне сматране периферијом светске економије, али сада претендују на улогу новог центра. Пораст глобалног значаја БРИКС-а у великој мери је последица успона Кине и Индије, које су постале кључни играчи у глобалној трговини и инвестицијама.

Данас те земље настоје да свој утицај ојачају алтернативним финансијским институцијама, као што је НРБ. Међутим, НБР није замена за Светску банку, а њене одлуке имају за циљ допуну и јачање постојећих међународних финансијских институција.

Међу факторима који одређују растућу позицијy БРИКС-а јесте, пре свега, укупна економска тежина чланова БРИКС-а, која расте глобално захваљујући напретку у областима технологије и индустријске производње. Друго, земље БРИКС-а настоје да разгранају своје економије активним развојем међудржавних пројеката, стварањем заједничких финансијских институција, што им омогућава да ојачају узајамне трговинске везе и сарадњу.

Као да је прича о историји светске привреде сада описала пун круг. У почетку је центар светске економије био у Кини, источној и јужној Азији, наводио је Ангус Медисон (1926–2010), истакнути британски економиста, стручњак за макроекономску историју. Проценио је да су Индија и Кина, по БДП-у, биле две највеће економије до 18. века. По Медисону, пре 1750. Кина и Индија су заједно чиниле 53 одсто светске привреде и већи део светског живља. У аграрном друштву тог периода Медисон је уочио позитивну корелацију између величине економије и броја становника.

Ситуација се потпуно променила с британском индустријском револуцијом, која се проширила на читав Запад, где се преселио центар глобалног економског развоја. У свету је наступила западна ера. Вероватно је економски центар око 1950. пребачен у трансатлантски регион.

Дени Куа, сингапурски професор економије и политичких наука, чија истраживања прате мењање светских центара економије током векова, сматра да су 1980. то били источни део Атлантског океана и обала Европе. По кључним показатељима глобална привреда изједначила се с трансатлантском економијом, осим Јапана. Африка није била важна.

Међутим, од средине 20. века, а нарочито у последње четири деценије, успон Кине и источне Азије, пре свега Јапана и Јужне Кореје, довео је до померања центра светске економије на Исток. Куа сматра да је сада центар светске економије североисточно од Арабијског полуострва, а да ће до 2050. достићи кинеско-индијску границу. То значи да ће Кина и Индија постати економски центри. Симболично, то претпоставља да „азијска ера” замењује „западну еру”.

По свему, правац кретања светских економских центара са Запада на Исток неће бити промењен. Сада се говори о успону источне Азије и јужне Азије, попут Индије, која је 2023. постала најмногољуднија земља на свету.

Ипак, због раста глобалног Југа, путања померања центра није једноставна. Развојем Африке и успоном Латинске Америке, човечанство ће до педесетих година 21. века постати сложеније. Оса Исток–Запад биће промењена с Севера на Југ.

У наредним годинама земље БРИКС-а ће стећи релативну економску тежину, технолошку супериорност и војну моћ. Комбиновани БДП земаља БРИКС-а расте за око пет процената годишње, а САД и њихових савезника у Европи и азијско-пацифичком региону за око два процента. Међутим, чак и с њиховим све већим утицајем, земље БРИКС-а не могу заменити САД као нови глобални хегемон. Недостаје им војна, финансијска и технолошка моћ. Зато у пракси делују на новој и реалистичној мултиполарности, а не на алтернативној, властитој хегемонији.

Суштина је да се мењају и центри светске власти, политике, дипломатије, културе. Ипак, економски центар је основни аспект и он промовише промене у другим сферама и широм света. Доминантан фактор нису војне, политичке или друге снаге, већ економске.

Новинар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа