Искоришћена неочекивано указана прилика

До финалног турнира 1974. на Бањици, Партизан није изгубио ниједну утакмицу освојивши и првенство и Куп Југославије. На два претквалификациона турнира КЕШ-а такође је савладао све своје противнике, укључујући и главног конкурента ОСЦ из Будимпеште на надалеко чувеном Маргит Сигету, одакле и дан-данас ретко који тим одлази с победом. Ево како је тада наш најпознатији спортски лист „Спорт” описао шта се догађало на опседнутом базену Бањице:

„Бањица – вулкан. Требало је синоћ бити на пливалишту Бањица. Требало је доживети ону атмосферу која је вероватно почела да се ствара пре почетка утакмице, јер је преко 2.000 симпатизера „црно белих” створило штимунг достојан само највећих финала спортских такмичења... Београдско финале од петка до недеље, на прекрасној Бањици, била је круна овогодишње интернационалне сезоне. У финалу су се нашли заиста најбољи”.

Посебан штимунг и велики подстрек играчима давао је скуп организованих навијача из Панчева, култивисана претеча данашњих навијачких група, предвођена легендарним Војом Гачићем Панчевцем. Нису то били навијачи који су дошли тек да се забаве, уживају у лепоти игре или проведу неко време у одмору и опуштању, већ истински припадници клуба, саставни део тима – што би се рекло у фудбалу, дванаести играч. Данашњим љубитељима спорта би најсликовитији приказ тог амбијента и атмосфере био ако кажемо да је подсећао на прилике која се сада могу доживети на кошаркашким утакмицама Партизана.

На финалном турниру Партизан се 6. децембра 1974. доста намучио с холандским прваком Де Робеном (7:4), предвођеним тада најбољим светским голманом Кроном, и посебно, дан касније, с румунским шампионом Динамом из Букурешта, који је два минута пре краја утакмице водио, али је Партизан ипак победио са 7:6.

Одлучујућа утакмица, 8. децембра 1974, са мађарским ОСЦ-ом је почела са неизвесношћу и проблемом за Партизан, јер се први чувар мреже, репрезентативац Милош Марковић, који је то тада одлично бранио, повредио. На голу се изненада нашао најмлађи члан екипе, младић са скромним искуством и без значајнијих улога на претходним турнирима. Jедини играч који до тада није био у репрезентацији, а на поменутом квалификационом турниру у Будимпешти није био ни у саставу, подређујући тај турнир испитима на завршним студијама електротехнике. Стицајем околности, пружена му је неочекивана прилика, али и терет велике одговорности за евентуални неуспех.

И данас ми у ушима одзвања јасна и кратка Орлићева команда пред само представљање: „Врана, ти почињеш.” Узаврела Бањица, атмосфера наелектрисана узвишеношћу и усхићењем, свест да вас прати неколико милиона гледалаца у ТВ-преносу, и све то без опсежне припреме и анализе игре противника и њихових сјајних појединаца. Шта друго преостаје него да младалачку страст према ватерполу, одрицање од вршњачких задовољстава и бесомучну утренираност преточите у витешку борбу. Борбу за нешто трајно и драгоцено — доказ да су страст, труд и одрицање темељи сваког истинског успеха.

Ево шта је непосредно после утакмице изјавио тадашњи младић, а сада времешни пензионер, аутор овог чланка: „Сазнао сам да ћу бранити минут пред утакмицу, а затим све је изгледало као најлепши сан. Нисам се уплашио великог ауторитета славних Мађара Сивоша, Боднара и осталих. Када сам видео како сви наши играчи јуришају не штедећи себе, чинило ми се да ћу да полетим, да ће срце да ми искочи. Нисам то очекивао, али сам, ипак, био спреман и мислим да сам оправдао поверење”.

Незаборавни новинар „Спорта” Александар Алимпијевић, ватерполо посвећеник, овако је писао:

„Убедљивом победом (6:2) над мађарским прваком ОСЦ „црно-бели” поново шампиони Европе. Партизан је пети пут првак Европе, пети пут је понео титулу у највећем клупском такмичењу, а за њу су подједнако заслужни почев од младог голмана Вранеша преко искусног Перишића, „снајпера” Маровића, луцидног Рудића, гиганта Сандића, Стаменића, Беламарића, Антуновића, Софијанића, Манојловића и Марковића.”

Као и обично, код важних ватерполо утакмица када су противници изједначени поражени тражи разлог пораза у суђењу. Тако је било и овог пута. „Партизан је играо, Мађари се љутили”, писала је „Политика”. Није искључено да је, што је опет уобичајено за ватерполо, суђење било благо „домаћинско”. То сигурно није пресудно утицало на коначан исход, јер је Партизан играо чисто, мудро и надахнуто, буквално прегазивши противника. Управо онако како је пре утакмице стратег Влахо Орлић говорио да његов тим треба да игра: „Играћемо оштро, храбро, агресивно, без калкулација. Морамо да победимо неуморним пливањем, разноврсним комбинацијама.”

*бивши голман и председник ВК Партизана

(Сутра: Успешна потера за Реалом, па пропуштени возови)