Сирија као показна вежба

Има ли сличности у ономе што се догодило у Сирији са тренутним покушајима урушавања одређених власти по европским земљама? Одговор на ово питање је прилично сложен, јер добрим делом и те како има, али у обзир се морају узети посебности за сваки систем. Но, неспорна чињеница је да су спонзори урушавања власти у арапском свету, као и у многим европским државама, исти. Почетак револуција одрадили су њихови оперативци, а каснија разрада је ишла кроз локалну традицију и политичаре. 
Свргавање Башара ел Асада у Сирији је финале процеса који је отпочеo још 2011. године, када је почело тзв. арапско пролеће. Као куле од карата падали су арапски социјалистички системи, почевши од Туниса, преко Египта, Либије… Ко се данас још сећа да је све почело у Тунису због шамара на пијаци? Но, повод је небитан. Повод може да буде било шта, јер повод је само добро искоришћена иницијална каписла које се после нико више и не сећа, јер суштина је у рушењу власти, а не у исправљању неке неправде која је била повод. Нема никакве дилеме да би страдали на Железничкој станици у Новом Саду врло брзо били заборављени по паду Александра Вучића, јер они у бити нису важни креаторима актуелних протеста по Србији. Они су само изабрани повод како би се извршио евентуални пуч. 
Елем, вратимо се на почетак арапског пролећа. Његови на терену извршиоци били су креатори револуције 5. октобра у Србији, припадници „Канваса” на чијем челу је бивши отпораш – Срђа Поповић. Баш ти који су нама овде убацивали „демократију”, једнако као што су то исто чинили у Украјини, доводећи Јушченка и Тимошенкову на власт, па у Грузији кроз Револуцију ружа, отпочели су арапско пролеће под изговором неопходности рушења арапских диктатура, које су, гле чуда, махом биле такве да су цветале све могуће слободе и подстицала се економија и секуларни систем. Као епилог свега, данас после скоро 14 година, добили смо арапске државе у којима је већином загосподарио најригиднији шеријат, а најгори крволоци и кољачи постали су демократски лидери, баш као и недавно Ел Џолани у Сирији. То је та „слобода” и „демократија” која је донета на таласу обојене револуције. 
Сличност са овим што се догађа у европским државама је, као што написах, прилично јасна. Креатори и финансијери су исти. Извршиоци на терену се помало разликују, јер није баш упутно у Србији имати исламисту и муџахедина као Ел Џоланија на челу протеста, али ће се са друге стране пронаћи неки сличан екстремиста, рецимо, екстремно атеистичког усмерења који ће глумити анархисту, екстремног комунисту или неког сличног и даће све од себе да се прикаже као будући лидер. Претходно ће се доказивати кроз испољавање најгорег екстремизма против Александра Вучића и садашње власти. Што су му изјаве луђе и радикалније, то су његове шансе веће да стане на чело државе после евентуално спроведене револуције. Такав лудак је најпогоднији за контролу оних који су га изнедрили, јер у сваком могућем тренутну ако не буде послушан или ако се отргне контроли, они могу брутално да га уклоне и нико да не заплаче за њим. Док слуша, он је идеалан да изазива тензије и хаос, што спонзорима највише одговара, јер таква земља, о јаду забављена са унутрашњим мукама, неће моћи да размишља о било каквом прогресу и привредном развоју, а то је на крају свега и кључно како би се ставила у зависан положај. 
Закључак је више него јасан, а то је да су креатори из различитих Сорос фондација, којекаквих америчких и европских НВО, суштински финансијери како тамо неког Ел Џоланија, тако и наших анархиста који лудују по факултетима. Политички методи једних и других врло мало се разликују, а пут од терористе и екстремисте до пожељног лидера европских и умерених схватања врло је кратак. Ригидни шеријат врло извесно може у медијима да постане пожељна демократија, само ако се финансијери на то одлуче. 
Отуда, драга браћо Срби и сестре Српкиње, памет у главу. Да и нама не дође неки Ел Џолани.