Осмех у ку­ћи Пар­ти­за­на

Тече прича с тре­не­ром „цр­но-бе­лих”Дра­га­ном Ко­биљ­ским, по­го­то­ву у да­ну по­сле „ве­чи­тог дер­би­ја” и „ру­ше­ња” Зве­зде у „Пи­о­ни­ру”, и још ка­да се на то на­до­ве­же и пла­сман у фи­на­ле Ку­па Ср­би­је, па осмех игра­ча, енер­ги­ја што искри са свих стра­на. При­ча нај­и­скре­ни­је о Пар­ти­за­ну, о тре­нут­ку ка­да се вра­тио у сво­ју ку­ћу, о по­јединим па­до­ви­ма, ре­зул­та­ти­ма ко­ји су по­след­њих сед­ми­ца озбиљ­но по­гу­ра­ли „ва­љак” на свим по­љи­ма. А тре­не­ру Ко­биљ­ском и мом­ци­ма је упра­ва клу­ба и те ка­ко да­ли раз­ло­га за мо­тивисаност и за­до­вољ­ство, по­твр­ду да је пут пра­ви.

Искре­но ће Дра­ган Ко­биљ­ски у раз­го­во­ру за „Спорт­ски жур­нал” упра­во о свом Пар­ти­за­ну и ства­ри­ма ко­је пра­те сва­ки ми­нут ра­да, сва­ки успех, па и по­след­ња два пр­во из­бо­ре­ну бор­бу за тро­феј у нај­ма­сов­ни­јем так­ми­че­њу, по­том и пр­ви по­раз Цр­ве­не зве­зде ко­ји јој је упра­во нанела че­та из Хум­ске.

На шта сте нај­по­но­сни­ји, шта вас чи­ни за­до­вољ­ним?

– Нај­по­но­сни­ји сам на то што осе­ћам да ова еки­па, ка­да ка­жем еки­па ми­слим на сва­ког по­је­дин­ца ко­ји је на те­ре­ну, на клу­пи, на тре­нин­гу с на­ма, да сви ми иде­мо напред и по­ди­же­мо ту на­шу од­бој­ку на ви­ши ни­во. По­но­сам сам на то што се де­ша­ва, али сам још по­но­сни­ји што сви ти мом­ци у ти­му пот­пу­но раз­у­ме­ју за­што се екипа узди­же, у сми­слу да зна­ју да мо­ра­ју да ра­де, да мо­ра­ју да бу­ду фо­ку­си­ра­ни и да буду свесни тога да сва­ко од њих мо­ра да бу­де посвећен ус­пе­си­ма Пар­ти­за­на – отво­рио је ду­шу Дра­ган Ко­биљ­ски, тре­нер цр­но-бе­лих”.

Спо­ме­ну­ли сте, по­сле утак­ми­це, ваш Пар­ти­зан, дру­гу ку­ћу. Да ли то је онај Пар­ти­зан, ку­ћа ко­ју сте ви­де­ли и на по­чет­ку се­зо­не, а по­том је и ви фор­ми­ра­ли са свим успо­ни­ма и па­до­ви­ма?

– Пар­ти­зан је мо­ја ку­ћа и је­ди­ни спорт­ски ко­лек­тив на ко­ји се ни­сам морао при­ла­го­ђа­вати. У сми­слу тога да ка­да сам до­шо, нашао сам љу­де са ко­ји­ма сам играо, које познајем дуже од 20 го­ди­на. Све то ми је не­где олак­ша­ло да се до­бро осе­ћам. И у те­шким мо­мен­ти­ма осе­ћао сам по­др­шку љу­ди из клу­ба, та­ко­ђе сам осе­ћао и енер­ги­ју игра­ча, да смо на пра­вом пу­ту! Ми је­смо на­пра­ви­ли до­бре ре­зул­та­те у по­след­ње вре­ме, али исто та­ко нам се дешавало да чим иоле по­ку­ша­мо да кре­не­мо лак­шим пу­тем, да на­ђе­мо пре­чи­це, да са­чу­ва­мо енер­ги­ју, да се не да­је­мо сто од­сто, то нам се вра­ћало кроз те­шке по­ра­зе. Из­гу­би­ли смо и од Ду­бо­чи­це из Ле­сков­ца 3:0, оста­ли смо на 14, 15 по­е­на, по­сле од Та­ко­ва. На­дам се да смо схва­тили су­шти­ну. И наставићу да де­бе­ло ра­дим на то­ме да се озбиљ­но при­ла­зи сва­кој утак­ми­ци без об­зи­ра на то ко је про­тив­ник, где игра­мо, да ли је те­рен до­ма­ћи или го­сту­ју­ћи. Не дам им да уз­ле­те јер не мо­гу да уз­ле­те. Пр­ви лош тре­нинг, ми већ ви­ше ни­смо до­бри. Пр­ва њи­хо­ва два до­ди­ра на тре­нин­гу ако су ло­ша, ви­ше ни­смо до­бри...

По­сле пла­сма­на у фи­на­ле Ку­па и пр­вог по­ра­за ко­ји сте на­не­ли Зве­зди, шта сте ре­кли игра­чи­ма, по­го­то­ву по­сле дер­би­ја?

– По­сле Зве­зде – да им пу­ног ср­ца че­сти­там на од­лич­ном ре­зул­та­ту. Ни­је да се то де­си­ло ни ла­ко, а ни слу­чај­но, већ смо за­слу­жи­ли! Исто та­ко сам сто пу­та пре то­га ре­као да је спорт та­кав да су са­мо сле­де­ћи тре­нинг или утак­ми­ца ва­жни, да је све ово што на­м се де­си­ло у су­бо­ту, већ да­ле­ка исто­ри­ја у спор­ту. Ни­ко се ово­га не­ће се­ћа­ти ако ми не на­ста­ви­мо овим пу­тем!

Да ли на­ста­вља­те, ту је Риб­ни­ца за крај овог де­ла се­зо­не, ре­зул­та­ти, из­над све­га енер­ги­ја ко­ју еми­ту­је­те, Ви, игра­чи?

– Не мо­гу да при­чам о ства­ри­ма ко­је не мо­гу да кон­тро­ли­шем, о томе да ли ће­мо ми на­ста­ви­ти ре­зул­тат­ски ова­ко или не. Али ве­ру­јем у ка­рак­тер мо­ма­ка. Ка­да ка­жем ка­рак­тер, то значи да су зре­ли, да су ин­те­ли­гент­ни, да им је ја­ко би­стра сли­ка онога што их во­ди на­пред и да зна­ју да то што во­ди на­пред ни­је ла­ко. Јер да је ла­ко он­да би­смо сви би­ли на­пред. Знам да има­ју ве­ли­ку же­љу да на­ста­ве у том прав­цу и да наш про­цес на­ста­ви­мо нај­бо­ље што мо­же­мо. Не тре­ба се фо­ку­си­ра­ти на то да ли ће су­ди­ја, не дај Бо­же, да нас оште­ти на не­ку лоп­ту, да ће не­ки ви­рус да нас заде­си. То не мо­же­мо да кон­тро­ли­ше­мо, а то све ути­че на ре­зул­тат ко­ји се ви­ди на се­ма­фо­ру. Наш од­нос пре­ма вре­ме­ну ко­је про­ве­де­мо у са­ли, у те­ре­та­ни, гле­да­ју­ћи ви­део-снимке и те ка­ко за­ви­си од нас. То по­ку­ша­вам да им об­ја­сним. И ми­слим да ће­мо та­ко на­ста­ви­ти. Оста­ће­мо фо­ку­си­ра­ни на ства­ри ко­је мо­же­мо да кон­тро­ли­ше­мо.

Ва­жно је на кра­ју, а то је упра­во ис­та­као Ко­би:

– За­и­ста сам сре­ћан у Пар­ти­за­ну и сре­ћан сам што мо­гу да ра­дим са ова­квим игра­чи­ма и што мо­гу да бу­дем у ова­квом ко­лек­ти­ву!

По­др­шка, од­го­вор­ност и пра­ви пут...

На пи­тање да ли га и колико игра­чи пра­те, ка­ква је по­врат­на ин­фор­ма­ци­ја, Ко­биљ­ски се на­сме­јао, исто она­ко ка­ко се сме­је и кад је до­бро и кад је ло­ше, а то ули­ва си­гур­ност.

– То је за ме­не и сре­ћа и огром­на од­го­вор­ност, јер су ства­ри про­мен­љи­ве, а не­кад про­ме­не иду набо­ље, не­кад у ло­ши­јем прав­цу. Све је то нор­мал­но, ко­рак на­пред, два на­зад. Али без об­зи­ра на то да ли ко­рак на­пред или ко­рак на­зад, то је до­бар пра­вац. Си­гу­ран сам да смо на до­бром пу­ту и ме­ни је то ја­ко ва­жно. И је­сам сре­ћан и до­би­јам до­бру по­врат­ну ин­фор­ма­ци­ју од игра­ча. Али до­би­јам и од љу­ди ко­ји во­де клуб. Осе­ћам ве­ли­ку по­др­шку њи­хо­ву, пот­пу­но раз­у­ме­ва­ње ка­ко ства­ри сто­је и ка­ко тре­ба да функ­ци­о­ни­шу у клу­бу.