Стара нова политика

Да је којим случајем „Политика” учинила доступним читаоцима текст „Интернационализацијом против национализације”, објављен на веб-страници Мешихата Исламске заједнице у Србији и у „Гласу ислама”, званичном гласилу Исламске заједнице, скоро да не би било потребе за ову реакцију. Али пошто се Слободан Антонић, представљен као политички аналитичар, у тексту „Зукорлићев маневар” бави само фрагментима из за њега спорног текста, изазвао је потребу за кратким коментаром његових оцјена.

Акценат је очито стављен на оптужбу поглавара Исламске заједнице муфтије Муамера Зукорлића који је, како каже, „у надметању око ресурса у стању да потегне тако ризично оружје као што су политизација и радикализација”. Ако би се игнорисало све оно што се дешава исламу, Исламској заједници и међу муслиманима у Србији последњих стотину година, а посебно посљедње двије деценије, а нарочито последњих 14 мјесеци, Антонићева забринутост би имала основе. Сама чињеница да су Бошњаци у Санџаку и Србији најрасељенији народ на свијету, јер их је, према посљедњем званичном попису, осам пута више у егзилу него у домовини, јасно илуструје како су преживјели 20. вијек. Донедавно зла која су притискала муслимане, која ни друге нису мимоилазила, иако неправедно распоређена, лакше је било поднијети. Тако је било све док државни апарат није отворено кренуо преузети контролу над Исламском заједницом у октобру прошле године. Ту неуспјешну акцију аутор представља као „надметање око ресурса”, другим ријечима, борбу унутар Исламске заједнице. Како то неодољиво подсјећа на оцјену рата у Босни као грађанског, и то баш од оних изван БиХ, који су на најкрвавији начин у њему учествовали. А свакодневно смо у прилици на другом каналу РТС-а слушати исповијести Војислава Шешеља, који прецизно илуструје улогу државног апарата Србије у том рату. Стварну улогу режимске паравјерске творевине, на челу са Адемом Зилкићем, открива и сам аутор називајући је другом исламском заједницом, тврдећи да је њено постојање велика срећа за Србију. Управо из епрувете оних који су вјеровали да режимска творевина насилно наметнута муслиманима, представља извор среће за Србију, настала је ова духовна наказа.

Закон предвиђа постојање једне Исламске заједнице, као и свих других традиционалних цркава и вјерских заједница. Али у покушају регистрације Црногорске православне цркве изричито је негативан став, иако она није имала амбицију да буде призната као традиционална, већ као нова црква. У случају Зилкићеве творевине добродошлица је од стране режима, тако да нешто што није постојало преко ноћи постаје традиционално. И тако унедоглед.

Тврдња аутора да је тешко рећи да држава систематски угрожава Бошњаке зато што два припадника ове етничке заједнице сједе у влади подсјећа на времена из деведесетих када је српски режим имао своје добре Албанце, који су сједили у влади и са њима довео Косово до садашњег стања. Истина, оба Бошњака нипошто се не могу ставити у исти кош, јер су се дијаметрално различито понашали по најзначајнијем питању за муслимане, а то је јединство Исламске заједнице. Међутим, режимску фарсу са два министра најбоље разумије санџачки народ који овај феномен назива „инфлацијом бошњачких министара у српској влади”.

Није јасно како је аутор успио направити везу између интернационализације вјерске слободе са интернационализацијом питања статуса Санџака. Да је вођство Исламске заједнице имало намјеру ову институцију подредити политичким пројектима Санџака задржало би своју организацију у оквиру ове регије и не би се упуштало у обједињавање свих дијелова Исламске заједнице, укључујући Београд, Војводину и Прешевску долину. Нажалост, политичка, а ни стручна јавност нису препознале интегристички значај за Србију у обједињавању Исламске заједнице. С друге стране, незадовољство муслимана односом државног апарата према Исламској заједници може негативно утицати на стабилност Србије, посебно у Санџаку.

А што се тиче помињања бурета барута и деведесетих, дневни лист „Политика” би наредних неколико деценија требало да заборави ове синтагме баш због нечасне улоге ових новина у распаљивању мржње управо тих деведесетих.

Портпарол Мешихата Исламске заједнице у Србији, Нови Пазар