Огледно добро ЕУ

У недавно објављеној књизи „Европа – Историја једне идеје”, њен аутор Серђо Романо, познати италијански историчар, дипломата и новинар, помиње да је прву књигу под истим насловом објавио 1958. године Карл Курч.

У пратећој библиографији Романо не наводи да је већ 1959. године, само неколико месеци после Курчовог рада, у Београду објављена књига др Зденка Рајха „Проблеми уједињења Европе – Утопије и остварења”.

У оно време, та студија је потврђивала спремност теоријске мисли у Југославији да се хвата у коштац са историјским, економским, политичким, државноправним и културолошким димензијама једне старе идеје, која је почела и конкретно да се обликује стварањем Европске заједнице за угаљ и челик 9. маја 1950. године (Шуманов план).

На неки начин, књига др Рајха сведочи о овдашњој интелектуалној отворености и бегу једног друштва из стега провинцијалне памети, као и о настојањима тог друштва да се његови капацитети, упркос сложенимунутрашњими међународнимоколностима, поготово због напетости створених блоковским надметањем, усмере и на разматрање једног тако сложеног и важног питања какво је уједињење Европе.

Критичка отвореност југословенског друштва оног времена, упркос свим унутрашњим амплитудама, препознавана је и у самој Европи. Једнопартијска владавина и специфични ауторитарни систем у Југославији ипак су из угла Европе гледани кроз призму битно различиту од призме намењене посматрању источноевропских држава, блоковски сврстаних уз Москву.

Пола века после књиге др Зденка Рајха, код оваквог стања факата, постаје све очигледније колико се и у Србији и у бившим југословенским републикама, данас независним државама, минимизира, заобилази или сасвим игнорише модернизацијска улога коју је велика Југославија имала током свог постојања. Наравно, уз низ оптерећења створених низом структурних и других дефеката на којима је била утемељена, што се одржавало кроз бројне унутрашње напетости и конфликте.

Једна од модернизацијских димензија велике Југославије била је и мукотрпно стварање културе мира, што је тема која из ко зна којих разлога углавном остаје изван видокруга наших социјалних наука. У обе Југославије, упркос свимнапетостима, та култура мира је обезбеђивала какве-такве инструменте мирног разрешавања конфликата или бар њихово потискивање у чекаоницу времена, да би се у некој новој фази наставило трагање за инструментима који ће потиснуте конфликте решити на миран начин.

Упркос свимискушењима, дубокимекономским, политичкими међунационалнимкризама, масовна, егзистенцијална страдања нису се догађала док су постајале прва и друга Југославија. Врата су отварана геноциду и злочинима баш у периодима када је југословенска држава брисана са политичке карте Европе и света.

Најсуровије су то показала искуства из Другог светског рата, а онда из ратова у првој половини 1990-их година.

Од настанка Југославије, она је као јединствена, велика држава Јужних Словена, имала много идеолошких и политичких противника и на левици и на десници, „од Триглава до Ђевђелије”. Многи су тврдили и тврде да је реч о вештачкој творевини. Када би то било историјски тачно, Југославија у 20. веку сигурно не би била разбијана у крви и насилно у два наврата (1941-1945. и од 1990). Тај процес, уосталом, још није довршен. Да је била „вештачка творевина”, све је могло да буде муњевито завршено, преко ноћи, уз прангије и опште весеље на свим странама.

И да се опет вратимо књизи др Зденка Рајха, објављеној пре пола века. Уз остало, његова студија сведочи и о томе да остварење идеје уједињене Европе није градња некакве „вештачке творевине” или неке континенталне „тамнице народа”, већ пројекат који, насупрот томе, омогућује и остварење неких кључних, хуманих вредности европске традиције.

У то здање је несумњиво уграђено и понешто од искустава велике Југославије, оне прве монархистичке, и оне друге, социјалистичке. Биле су то сложене вишенационалне, мултиконфесионалне заједнице, с врло разноврсним традицијама унетим у заједнички државни рам. Отуда су обе Југославије често биле суочене и с проблемима који понекад неодољиво подсећају на тешкоће које у свом ујединитељском походу мора да разрешава сама Европа.

На деведесетогодишњицуоснивања Југославије, можда може да се каже да је она била и нека врста огледног добра, на чијим је искуствима, добрим и лошим, па и оним катастрофалним, Европска унија много тога научила, или је бар била у прилици да то учини.