Од Државе Словенаца, Хрвата и Срба до уједињења

Августа 1917. српска влада и Југословенски одбор на Крфу доносе декларацију према којој Срби, Хрвати и Словенци после рата, а према начелу самоопредељења, треба да буду у једној, независној држави, парламентарној монархији са династијом Карађорђевић на челу. Био је то плод новог тумачења права на самоопредељење народа које је уочи Париске мировне конференције описао амерички председник Вудро Вилсон у 14 тачака. Тачка 9. је захтевала „исправак италијанске границе у складу са јасно одређеним националним цртама”,10. тачка је тражила аутономију за народе под Аустроугарском, док је 11. одредила да „немачке чете напусте Румунију, Србију и Црну Гору чији се суверенитет обнавља, а Србији обезбеђује слободан и безбедан доступ до мора”.

Аустроугарска се, међутим, распадала брже него што се очекивало. Потлачени народи су се организовали и ослобађали, стварајући своје народне одборе и већа. У Загребу је 29. октобра 1918. основано Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба које себе проглашава за политичког заступника свих Словенаца, Хрвата и Срба у Аустроугарској. На заседању хрватског сабора у Загребу и на народном окупљању у Љубљани, Народно вијеће СХС проглашава народно ослобођење и оснивање самосталне „Државе Словенаца, Хрвата и Срба” са главним градом Загребом. Држава је у словеначкој и хрватској историографији описана као „држава конфедералног типа”,иако је била без јасних граница, без међународног признања од стране других држава и без ефективне власти на већем делу своје територије. Председник је био словеначки политичар Антон Корошец, а творевина је постојала „на папиру” око месец дана, до уједињења са Краљевином Србијом.

Мада кључна унутрашња питања нису била рашчишћена, уједињење Државе СХС са Краљевином Србијом извршено је напречац због драматичног слома Аустроугарске. Италијанска војска је у складу са Лондонским уговором 24. октобра 1918. напала армију аустријског фелдмаршала (српског порекла) Светозара Боројевића, „Лава са Сошког фронта”, па се аустријска војска брзо повлачила. Италијани су продирали ка Љубљани, Истри и Далмацији, које су Лондонским уговором обећане Риму. Народно вијеће из Загреба тражи помоћ регента Александра Карађорђевића и српске Врховне команде. Србија шаље пукове у Загреб, Љубљану, Сушак и Сплит. Војвода Степа Степановић прима наређење да запоседне јужну Далмацију, а престолонаследник именује пуковника Душана Симовића за дипломатског изасланика Србије код Вијећа СХС.

Симовић одбацује захтев Вијећа СХС да се прво формира „Држава Словенаца, Хрвата и Срба”, јер је српска влада сматрала неприхватљивим да Србија после 1,5 милиона својих жртава пристане да на њеним границама настане држава у чијем би саставу били бројни Срби. На основу уговора о примирју са Мађарском који потписује војвода Мишић, Симовић тражи да Србији пре уједињења са Словенцима и Хрватима припадну крајеви ослобођени од Аустроугарске, пре свега део Бачке и Баната, Срема и Славоније, као и цела БиХ и Далмација до рта Планке. „Ван те територије, ви се можете опредељивати како вам драго – да идете са Србијом, или да формирате засебну државу”, био је одлучан Симовић.

У Вијећу СХС долази до поделе коју прекида Јосип Смодлака, делегат Далмације, претњом да ће Далмација ући у савез са Србијом „издвојено, ако ви нећете одмах безусловно”. Тако је састављена делегација за пут у Београд, да преда „адресу” (предлог о уједињењу) престолонаследнику Александру. Али пошто престолонаследник није могао да прогласи уједињење уместо српске скупштине која се налазила на Крфу, он у Београду 1. децембра 1918. учествује у примању „адресе” којом је створена заједничка држава. Народна скупштина Србије тек 29. децембра 1918. потврђује уједињење, што је прослављено широм нове државе.

Српска војска и српски добровољци (углавном бивши заробљеници) одиграли су одлучујућу улогу у одбрани Далмације као и утврђивању северних и западних граница данашње Словеније. У Словенији је новија историја гурнула у заборав не само та српска јунаштва него и да је Михајло Пупин утицао на америчког председника Вилсона да Блед не припадне Италији. Не помиње се ни да је Корошец, вођа словеначких народњака (Људска странка), на светковини у Љубљани 1. децембра 1918. рекао: „Словенци сузахвални Србији и српској војсци, јер много чине за одбрану наше територије.”

Србија је у новој држави окупила највећи део Срба и територијално се проширила, пре свега у Војводини, али није завршила мучно питање разграничења са „братским народима” на северу и западу. Проширење земље било је скромније од онога које би Србија постигла да је остала самостална држава, док су Словенци и Хрвати, чији су се припадници борили на страни побеђеног царства, добили шансу да уђу у нову државу на штиту победника. На крају су неодређене унутрашње међе постале извор нових сукоба све до распада СФРЈ 1991, када Србија остаје и без „безбедног приступа мору”.