Деведесет година од настанка Југославије

Удруживањем Краљевине Србије и Државе СХС проглашене на рушевинама Аустроугарске, створена је 1. децембра 1918. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. То је био почетак стварања Југославије и прва самостална интеграција јужнословенских народа. Из данашње перспективе није тешко уочити све мане (су)живота под истим кровом, али и деценије заједничких успеха који су били могући захваљујући чињеници да је Србија била главни покретач промена.

„Када је на Балкану пукао први пуцањ, његов одјек се чуо и у нашем последњем, најзабаченијем селу… И искра оне моћи, самопоуздања и снаге живота која је узела маха на југу, букнула је и на словеначком тлу. Слабић је схватио да је брат снажан и почео је да верује у себе и своју будућност”, казао је на предавању у Љубљани 12. маја 1914. велики словеначки писац Иван Цанкар. Одмах је завршио на робији, јер је рекао „добру реч о Србима”.

Прва Југославија је у њеним северозападним крајевима дочекана са нескривеном надом. Посланик из Далмације Јосип Смодлака је током преговора о уједињењу прекоравао сународњаке што Србији намећу нереалне захтеве: „Ви бисте да уђете у ортаклук са једном славном фирмом…,а хтели бисте да постављате услове ви, који нисте ни пропала фирма!?”. Да еуфорија изазвана уједињењем није била кратког даха откривају анали општине Крањ која је 2. августа 1926,са 18 гласова „за” и тригласа „против”, одлучила да цео крај као израз љубави према Србији и Србима, назове – Србија.

Упркос демонстрацији великих очекивања од народног ослобођења и препорода, у држави убрзо избијају међунационална трвења. Словеначки посланик Антон Корошец 8. фебруара 1928. у Народној скупштини изговара реченицу која касније постаје крилатица сецесиониста, а која гласи да у држави „Срби владају, Хрвати дебатирају, а Словенци плаћају”.

Други светски рат доноси Југославији тешка страдања, окупацију и грађански рат, што је окончано победом револуције, стварањем федерације и тоталитарном владавином комунистичке партије. Крах социјализма уводи несврстану Југославију у кризу која опет води у грађански рат.

Парадокс коначног распада заједничке државе,настале 1918, јесте да су догађаји с почетка деведесетих година 20. века закочили и за неколико деценија успорили европске интеграције потоњих ексјугословенских држава. Заборавља се да је Југославија још у пролеће 1989. узета „у најужи избор, била први кандидат” за придружено чланство у Европској заједници (ЕЗ), претечи ЕУ, што је 1990. потврдио тадашњи председник Председништва СФРЈ Јанез Дрновшек: „У разговорима које сам водио са шпанским премијером Гонсалесом и другим личностима из врха Европске заједнице, као и са представницима Европског савета, договорено је да ћемо (СФРЈ) у јануару 1991. постати пуноправан члан Савета уколико се у републикама заврше вишестраначки избори.”

Страни државници су узалуд подстицали „југословенско јединство”, а међу њима је тада био чак и немачки министар спољних послова Ханс Дитрих Геншер, који је децембра 1990. упозоравао да у „Европу може само демократска Југославија, и то само у комаду, а никако у комадима!”.Сличну поруку је Београду, као и представницима сепаратистичких република, пренео и италијански шеф дипломатије Ђани де Микелис који је устрајно опомињао да би била грешка ако би Југословени „сасвим разбили своју државу”.

Упркос изгледима да јединствена Југославија брзо постане члан ЕЗ-а, руководства развијених република СФРЈ одбијају да плаћају у „фонд за неразвијене” и уместо сарадње бирају бој за национални суверенитет. Уследили су сукоби у којима је прокоцкан реноме „славне српске фирме”.

После свега можемо констатовати да се Југославија „у комаду” много више приближила уласку у заједничку творевину европских држава, него што је то до данас успело њеним наследницама, са изузетком Словеније која је „нето платиша” у благајну ЕУ. Наследнице СФРЈ уз то једне другима загорчавају напредовање на путу ка ЕУ, па Загреб каже да од Љубљане не очекује да Хрватској отвори двери Уније, већ да их Словенија, као чланица, не затвара сталним притисцима и блокадама. Ипак, све државе настале на тлу СФРЈ спаја жеља да што пре уђу у ЕУ. А, то доказује да идеја удруживања није била наопака и да вазда има смисла, па модерна Србија, поучена искуством из прошлости, у том друштву може поново да постане „славна фирма”,не само на Балкану него и у ширем, „европском ортаклуку”.