Како постати министар

Разговарао сам скоро пуна три сата с Мирком Чанадановићем на тему моје најновије књиге „На плећима јучерашњег света”. За млађи свет да кажем да је он некада био први човек партије Војводине и члан партијског врха Србије и оне велике Југославије. Интересантна личност, пуна искуства и широког енциклопедијског знања. Привилегија је с њим се дружити и слушати га. Прескочићу све његове ласкаве оцене о мојој књизи, с тим да ћу рећи да се он за разговор озбиљно припремио, па је тако белешке о прочитаном записивао на папирићима. У многим деловима књиге препознавао је себе. Иначе, моја књига има два дела, један је аутобиографски, други о друштвеним процесима.

Кренимо редом. Аутобиографски део подсетио га је на његов трећи разред основне школе. Долази кући из школе и родитељима саопштава да је за домаћи добио задатак да напише шта би желео да буде када порасте. У кући се, поред родитеља (отац обућар, мајка домаћица), затекао комшија, паор. Мирко саопшти задатак. До тада је знао за ону синтагму, ако хоћеш да побегнеш од мотике мораш да учиш. Пита га отац: „Шта би ти желео да будеш кад порастеш?” Мирко одговара: „Учитељ.” Присутни комшија паор рећи ће: „Боље министар.”

„Шта је то?”, пита Мирко. То је онај што седи и не ради ништа, носи чисту испеглану кошуљу, сваки дан се брије, викса увек своје ципеле, жури на време да стигне у канцеларију... А ако добро учиш можеш да постанеш и председник владе.

„Шта тај ради?”, запиткује Мирко даље. Е, тај пре подне носи једну кошуљу, после подне другу, има шешир посебно за лето, посебно за зиму, уз све то жандар му отвара и затвара врата од лимузине. Ако идеш још даље, можеш да постанеш и краљ, он је такође смењив.

„Шта он ради?”, Мирко не престаје са питањем. Он се по цео дан свлачи и облачи, пресвлачи, чека вече и бал.

Суштински, бежало се од мотике и мотикања па и овим врстама прича. Усађиване оне у мале дечије главе већ на самом почетку школовања. Стварност је сама по себи била довољно едукативно уочљива, сурова у физичком напрезању, доба када се кукуруз крунио ручно, из руку, палцем руке одвајало зрно од зрна.

Кад смо прешли на други део књиге, друштвене процесе, ту је Мирко такође препознавао себе. Дотакли смо најпре унутрашње, а онда светске теме и дилеме. Из унутрашње политике подсетио ме на чувено „Писмо друга Тита и Извршног бироа” из 1971, кад су сви правили програме за његово спровођење у својим срединама. Па чак, рецимо, и српска књижевна заједница. Није се инсистирало на спровођењу Устава, закона, правила. Институције стављене ван снаге, Писмо је било најважније. Подсећали на то неко време после Тита, само што нема „Писма”, али има нешто треће. Континуитет траје.

Прешли смо и на једну од светских сцена кад ме је подсетио на Фридриха Енгелса, који је једно време био дописник једне од светских новинских агенција из Беча и његово писмо Карлу Марксу (19. век). У њему пише: „Не треба да губимо време на балканске народе, они између себе или ратују или у миру краду једни другима козе.” Има ли и овде неке сличности с временима после Карла Маркса? Грађанско-религијски рат у Југославији деведесетих година прошлог века. Поделе и дељења као да су нам судбина. Почев од Стефана Немање и појаве богумила, те појава потурица, па обреновићеваца и карађорђевићеваца, потом партизана и четника, комуниста и „реакционара”, централиста ранковићеваца и федералиста кардељеваца, тзв. либерала и догматика, националиста и глобалиста, патриота и „издајника” (страних плаћеника). Има ли шансе да будемо другачији, да превазиђемо сами себе или је Енгелс и даље у праву? Изгледа да нам је карактер судбина, а онда и ратови, додуше, срећом или за сада, само они ниског интензитета.

Иако се с првим суседима у много чему разликујемо, у једном смо слични. „Политика” од 21. септембра 2024. године пренела је део предавања Аристотела Калиса у којем он цитира шпанског политиколога Хосеа Линца, који је идентификовао почетак идеологије Бенита Мусолинија: „Ко би могао да одоли некоме ко дође и каже нешто тако једноставно, попут тога да волимо своју нацију изнад света?” Е, то „изнад свега” брине, тако је све почело деведесетих година прошлог века на свим просторима бивше нам заједничке државе СФРЈ, а да то многи нису на време уочили, у почетку је било банално, бенигно, па прерасло у малигно. Погледајте данас Фламанце и Валонце у Белгији – разлике велике, а живе заједно. Или у Холандији протестанте и католике – раздвајају их историја, крвави међусобни ратови, а живе заједно. Ми нисмо могли и можда је за то Енгелс донекле био и у праву.

Публициста, бивши члан савезне владе у СФРЈ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа