Четвртак, 19.11.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Срећна нова 1948.

Срећна нова 1948.
Фото М. Спасојевић

Једна од најчешћих опсервација у вези са студентским блокадама и студентским протестом у ширем смислу односи се на одсуство лидера. За једне пленумска организација ала блокадна кухарица је израз генијалности и аутентичности протеста. За друге је то непобитан доказ да иза студентских протеста стоје скривени актери који издају налоге и координирају активности факултетских пленума. Треће становиште да је реч о анархичном, спонтаном и неорганизованом протесту треба одмах одбацити јер, без обзира на то што понекад тако делује, тешко је прихватити да из дана у дан долази до спонтаног заустављања саобраћаја на више локација или да је могуће неорганизовано ћутање велике групе свакодневно у исто време.

Међутим, организациона структура и методи деловања само су најочигледнији елементи неког покрета, али се анализа не може ту завршити. Поред тога, морају се имати у виду циљеви, идеологија, социјална база, ресурси, контекст и на крају крајева ненамераване и неочекиване последице активности покрета.

Проблем за анализу представља то што циљеви нису јасно прокламовани. Захтеви који су првобитно изнети као повод за блокаду факултета представљали су тек иницијалну капислу и тешко да се могу сматрати циљевима било каквог покрета. Неартикулисаност циљева за сада представља предност, али убрзо би се могла изокренути у слабост покрета. Предност је што свако од учесника може сам да учитава разлоге сопственог учешћа у протестима па то привлачи многе, а недостатак је што непостојање заједничког циља може да доведе до брзог осипања тог мноштва. Наравно све то важи под претпоставком да је реч о аутохтоно студентском протесту. Међутим, ако се прихвати претпоставка о скривеним актерима, онда затајеност јасних циљева има јасне функције. Блокаде факултета требало би да представљају модел за блокаду других државних установа; свакодневни излазак на улицу у исто време уз све дуже дозе ћутања има функцију да дисциплинује учеснике протеста стварајући од њих слепе послушнике невидљиве силе, а истовремено се акумулира негативна енергија која може бити усмерена у било ком правцу; цикличност вођства даје, поврх свега, прилику „великом брату” да препозна младе лидере за неке будуће протесте.

Попут циљева нејасна је и идеолошка компонента овог покрета. Истина, најчешће се као основ легитимитета истиче правда и захтев за праведним друштвом, али осим тога не постоји никаква одредница шта би то требало да подразумева нити се нуди било каква пожељна визија друштва у економском, културном или политичком смислу. За аутохтони студентски покрет била би то непремостива препрека, али за ријалити коме је циљ да подстакне пажњу јавности то може бити предност.

Означен као студентски, овај покрет је то само мањим делом. У њему готово подједнаку, а у понечему и важнију улогу имају универзитетски наставници и групе грађана које су биле део свих досадашњих протеста. Мада истичу да су подршка студентима, те групе у студентима виде изненадног и одлучујућег савезника и лучоношу својих посрнулих политичких нада. Свуда присутни лидери опозиционих странака труде се да остану ако не скривени а оно неупадљиви плашећи се да опет не буду оптужени да су урушили протесте. У ширем смислу, симпатизери овог покрета су делови више средње класе чији социјални положај, мада још увек веома солидан, у релативном смислу стагнира. Реч је укратко о професијама које је обузео зао дух бескорисности пуштен из боце нових технолошких и организационих промена савременог капитализма. Ту су наравно и маргинални слојеви, онај талог сваког друштва који је редовни пратилац свих буна, вођен надом да би промене могле и њима нешто, макар и неодређено, да донесу.

Кључни ресурс овог покрета је медијско пропагандна подршка две телевизије, једних дневних новина и једног недељника и изливи подршке невиђени још од времена антибирократске револуције, али најважнији ресурс су друштвене мреже. У материјалном смислу за сада су очигледне само донације хране и пића које у значајним количинама стижу из „непознатих” извора.

На крају треба нешто рећи и о контексту у коме се овај покрет одвија. Релативно стабилна економска и политичка ситуација у земљи као и одсуство репресије од стране власти не погодују ширењу покрета. Из тог разлога постоји снажна пропагандна активност друштвених мрежа и појединих медија који шире лажне вести како би подстакли хистерију и изазвали ирационалне реакције становништва, што им, осим у појединачним случајевима, за сада не полази за руком.

Ако се посматрају као део аутономног студентског покрета – мада стварају одређену нервозу у владајућим круговима и бес дела грађана у ужем језгру два највећа града – блокаде и протести немају потенцијал да се прошире. Разлог томе је одсуство јасно постављених циљева и алтернативне визије пожељног друштва. Поред тога, симболи и начин деловања који су преузети из арсенала опозиционих политичких странака компромитују његову аутентичност и своде га на додатак или штит за страначке политичке активности. Идеолошка неодређеност угрожава легитимитет покрета јер нико па ни студенти немају монопол на правду. За јасније легитимисање потребно је јасније дефинисање онога што се хоће постићи. То би, међутим, угрозило и поделило студентске активисте и ослабило унутрашњу солидарност демонстраната, а противницима протеста дало јасније мете.

Међутим, уколико се, што је реалније, сагледају као део такозване обојене револуције, блокаде факултета имају одређени потенцијал који још увек није искоришћен и отуда стално измишљање нових разлога да се оне продуже. То наравно за ненамеравану последицу може имати прегруписавање у редовима владајуће гарнитуре која ће уместо досадашње инклузивности поћи путем ексклузивности и јачања унутрашњих редова. То би као последицу могло имати отвореније сукобљавање два политичка блока. Исходи, у зависности од односа снага, могу бити или јачање конзервативних струја у оквиру владајуће странке и заузимање новог политичког курса као што је то био случај након студентских протеста 1968, или подстицање и распламсавање сукоба унутар Србије какви су виђени од Либије, преко Сирије до Украјине. Тек у тој фази се може очекивати, опет у зависности од односа снага, укључивање оних који стоје иза кулиса актуелних протеста. За студенте ниједан од ова два исхода није повољан. То, нажалост, из своје жабље перспективе, ометани најбољим намерама и честитим уверењима сада не могу да виде.

Једини начин да се ови мрачни сценарији избегну је музика, као и слични културни пројекти који надилазесве поделе и јачају колективни дух. Музика и култура које нису у функцији политичких амбиција и симпатија њихових извођача, већ оне којесу самој себи сврха. То је показао и новогодишњи концерт новоосноване Српске филхармоније под вођствоммаестра Бојана Суђића. Првог јануара је пет хиљада људи, несумњиво различитих политичких уверења ипогледа, било јединствено у усхићењу које су произвеле комбинација популарних класичних нота и комбинација српског народног наслеђа и класичне музике.

 

*Професор Филозофског факултета у Београду

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.