Првак упркос себи

Фудбалски клуб Партизан се грчевито бори да преживи. Ово није прво „смутноје времја ” у његовој повести. И раније је било случајева када су црни гавранови злослутно грактали над  Хумском. На пример, баш у ово време пре 60 година када је у Хумској избио својеврсни грађански рат.

„Стигла је нова вест: Јусуфи, Михајловић, Бечејац и Вукелић скинули су се с воза у петак увече, кад им је саопштена одлука о суспензији Галића, Виславског, Сомболца и тренера Атанацковића, и вратили се кући. На тај начин они су се солидарисали са играчима који су позвани на одговорност од стране управе зато што су разбијали јединство екипе”, обавестила је „Политика” своје читаоце у недељу, 6. децембра 1964, на дан првенствене утакмице у Скопљу против Вардара. „На последњој редовној конференцији клуба изабран је данашњи управни одбор, који је после разних искушења кроз која је фудбалски тим пролазио у прошлој првенственој сезони, настојао зрелом и конструктивном политиком да среди прилике. Постигнут је споразум са Црвеном звездом у готово свим спорним питањима, успостављени су срдачни односи између ова два клуба. Васовић се вратио у Партизан, тим је сређен и у садашњој првенственој сезони сигурно води на табели.”

„Црно-бели” су, без више од пола стандардног тима, одолели у Скопљу (2:2), међутим, пукотина се све више ширила. Нико није попустио, па ни у наредном колу нису извели најјачи састав.

Два дана пре окршаја са Сарајевом управа је казнила Милана Галића да не игра на три утакмице, а Јоакима Виславског и Велимира Сомболца на две. Они који су били на њиховој страни уочи пута у Скопље, опет су их подржали, изузев Љубомира Михајловића, који се упркос филмској отмици, ипак појавио у тиму. Према њима је дисциплинска комисија клуба била још строжа. Фахрудину Јусуфију је одрезала да не игра шест месеци, а Милану Вукелићу и Радославу Бечејцу четири.

И Партизан је изгубио дерби на стадиону Црвене звезде. Да, био је домаћин у комшилуку, јер терен у Хумској „није био безбедан од упада публике”. Тај опрез је био последица опште туче на пријатељској утакмици с Миланом на стадиону ЈНА.

„Политикин” извештач Раде Станојевић је истакао да „црно-бели” нису искористили десет шанси, а Сарајево јесте своју једну једину. Стрелац је био Асим Ферхатовић Хасе, кога „Забрањено пушење” спомиње у једној песми.

Срећа се одужила Партизану у последњем колу у Никшићу – 1:1 против Сутјеске, која је на крају шампионата испала из лиге. Иако су у последња три кола освојили само два бода „црно-бели” су на „фудбалски распуст” отишли као први на табели, додуше само корак испред Сарајева.

Уместо да зима охлади усијане главе температура је расла као у гротлу вулкана пред извргавање лаве. На окупљање 4. јануара 1965. кажњени нису дошли, па је екипа отишла без њих на „висинске припреме”. Из клуба су им преко новина препоручили да, ипак, тренирају, али им помиловање није понуђено. Сличан позив им је 12. јануара послат и из ЈСД Партизан.

Београдски лист „Спорт” је у суботу, 16. јануара, приметио:

„Утисак је да је први тренинг у Београду, после повратка са Копаоника, имао више „помирујућ” карактер. Па ипак, више од тридесет минута трчало се кроз Хајд парк. Атмосфера у свлачионици није одавала утисак да су сви проблеми решени. Ковачевић је седео у углу и нисмо приметили да је разговарао са било којим „кажњеником”. Слично су се осећали и други фудбалери, који су били на Копаонику”.

Они са „црне листе” су, међутим, то другачије видели. Милан Галић је рекао:

„Мислим да су сви сукоби решени и да ће Партизан у наставак првенствене сезоне ући као кандидат број један за освајање титуле првака.”

Фахрудин Јусуфи је нагласио:

„Желим да истакнем да смо се одазвали позиву Спортског друштва Партизан и више нас ништа не интересује.”

На припреме у Дубровник није отишао само Галић због испита на Правном факултету. Али проблем није испарио. Специјални извештач „Спорта” првотимац Партизана Велибор Милутиновић, сада целом свету познат као селектор, који је пет различитих репрезентација водио на светским првенствима, написао је у броју од 28. јануара:

„О састанку свих играча који се налазе у Дубровнику обавестили смо кажњене играче и од њих тражимо и молимо их да у интересу потпуног консолидовања тима и јединства клуба поднесу молбе за разматрање њихових казни како би се што пре потпуно укључили у рад клуба и спремили за предстојеће такмичење. Молимо управу да на следећем састанку узме у разматрање молбе кажњених играча и да их што хитније и повољније реши а у циљу потпуне консолидације тима ради предстојећег такмичења”.

Уместо помирења састанак последњег дана боравка у Дубровнику, на који је дошао и председник клуба генерал Илија Радаковић, довео је до још већег усијања. Кажњени нису хтели да траже помиловање, а када је Радаковић почео да гаси ватру рекавши да извесну кривицу сноси и управни одбор, у одбрану руководства су одмах скочили Ковачевић и Васовић. Сазнало се и да је на тренинг утакмици против Будућности Миладиновић самовољно отерао Пирмајера, да је Васовић младим фудбалерима Крајшићу, Давидовићу, Симеуновићу и Гребенаревићу обећао да ће сигурно да буду на списку путника за Турску и Грчку, а кажњени су се договорили да ће да иду на ту турнеју само ако сви буду ослобођени.

Симболично: из Дубровника се 29. јануара вратила једна група фудбалера, а друга је дан касније узалуд чекала од 10 до 17 ч авион на аеродрому Чилипи. У Београду, на тренингу, на коме су били кажњени, нису се појавили Васовић, Ковачевић, Миладиновић и Б. Михајловић, а на заказани састанак с управом клуба и руководством ЈСД те кажњене су дочекала затворена врата.

На попуштање је позвао и привремени радни одбор, који је  водио ФСЈ после колективне оставке Извршног одбора. Разлог за мешање:

„Пре свега зато што криза у Партизану траје већ четири месеца, зато што се дуго и много расправља у јавности, као и што се међу кажњеним фудбалерима Партизана, који не играју утакмице, налази и неколико репрезентативаца” („Спорт”, 31. јануар 1965).

У Турску се отишло без кажњених. И кад су већ одбројавани дани до наставка шампионата 20. фебруара је одржана клупска годишња конференција у амфитеатру 5 на Правном факултету:

„Негде после два и по сата рада скупштине, а пошто су претходно неколико пута излазили поједини чланови радног председништва из сале, у препуну дворану ушао је Јусуфи праћен Галићем. Јасно, овај детаљ је изазвао комешање у препуној дворани. Био је то знак да је наишао толико очекивани тренутак. После краћег консултовања председавајући је дао реч члану радног председништва Милошу Зекићу. После њега реч је добио капитен „црно-белих” Владимир Ковачевић. Сала је одјекнула од управо френетичног аплауза. Аплаудирао је и Јусуфи. Капитен је, када се ситуација смирила, поздравио скупштину, затим је рекао да све несугласице које постоје треба да се реше на скупштини и зато је у своје име и у име осталих играча предложио да скупштина скине казне кажњеним фудбалерима Јусуфију, Галићу, Вукелићу, Бечејцу, Виславском и Сомболцу. Још Ковачевић није ни завршио свој предлог, а двораном је одјекнуо громки аплауз који је трајао неколико минута. Затим је председавајући упитао скупштину да ли се слаже са предлогом Ковачевића. Спонтани и дуготрајни аплауз је био знак одобравања и председавајући је констатовао да је кажњеним фудбалерима опроштено даље издржавање казне једногласном одлуком скупштине. Потом је дао реч Фахрудину Јусуфију. Излазак популарног фудбалера такође је срдачно поздрављен. У краћем излагању Јусуфи је рекао да би све што је до сада било требало схватити као ружан сан који би требало што пре заборавити. Молио је да се од њега а и од осталих не тражи да на скупштини износе детаље неспоразума јер, како је рекао, ситуација је таква да изгледа да су сви у праву!”

Из обраћања генерала Радаковића „Спортов” извештач је извукао овакав закључак:

 „Према његовим речима главни разлози неслоге су резултат спољних фактора. Сазнало се да се на пример, са појединим играчима разговарало, преговарало или су се склапали уговори и решавани неки њихови други проблеми мимо управе фудбалског клуба. Поред тога, појединци, незадовољни новим начином рада у клубу покушавали су личним везама и фамилијарношћу да поједине играче везују за себе. По извештају ти спољни фактори били су веома снажни и утицајни на поједине играче тако да је то за управу на моменте био управо нерешив проблем.”

Пролеће је почело другачије од онога како се завршила јесен. Најпре пораз на Ријеци 28. фебруара Јусуфијевим аутоголом (на скупштини изабран у управу с Вукелићем, Васовићем, Шошкићем, Ћурковићем и Давидовићем), а онда и у „вечитом дербију”. За тренера је уместо Вилотића постављен Валок и, на крају,  шампионска титула и то чак с осам бодова испред другопласираног Сарајева.

Та генерација је у Партизановој историји попут косовских јунака у српској. Ишла је из подвига у подвиг у Купу шампиона, изгинула у финалу против Реала, 11. маја 1966. и, да је тада било Вишњића, ушла би у епске песме. Било је у њој и деобе сличне Мрњавчевићима, и прве вере, потоње невере, јунаштва и издајства...

На конгресу СКЈ о махинацијама у спорту

Дан после скандалозног одласка Партизана  на утакмицу с Вардаром почео је у Београду Осми конгрес Савеза комуниста Југославије. Стање у фудбалу је било такво да је у свој реферат Александар Ранковић, секретар Централног комитета и потпредседник државе, унео и следеће:

„У свакодневној пракси видимо да у многим органима друштвеног управљања у разним спортским и другим организацијама и институцијама често и неки истакнути комунисти не делују како треба. Поставља се питање зашто су они тамо и да ли у свим тим организацијама, нарочито спортским, поред активних спортских радника, треба да буду и државни и политички функционери? Ако су већ тамо, да ли су ради тога да допринесу развијању самоуправних односа, или зато да би се иза њиховог ангажовања и иза ауторитета форума и институција којима припадају, могле правити разне махинације, нарушавати друштвене норме и законски прописи. А понекад се дешава управо ово друго”.