Пустош од седамсто села

Села Србије, нарочито брдско-планинска, већ годинама пропадају економски, демографски… пропадају изворишта наше народне културе. Толико пропадају да ће један број њих релативно брзо, за две-три деценије, нестати. О каквим размерама овог процеса је реч сведочи податак да у 702 насеља у централној Србији и Војводини (али већином у централној Србији) живи мање од по стотину становника. Тачније речено, 352 насеља су са мање од педесет, а 350 имају између педесет и сто становника. По правилу, то су насеља без младих, и зато се и процењује да ће за двадесет–тридесет година потпуно опустети. С тим што овом броју од 702 насеља треба додати можда још око 350 оних која су на попису 2002. године имала 100–150 становника. Пошто у Србији (без Косова и Метохије) има укупно 4.528 села, то значи да је опстанак скоро сваког петог нашег сеоског насеља под великим знаком питања.

С друге стране, у данашњим селима Србије живи готово половина становништва. Од тога, шездесет одсто њих се не бави пољопривредом као основном делатношћу.

Од укупног броја младих (до 29 година старости) нешто више од четрдесет одсто живи у селима. А реч је о великом делу Србије који обухвата око деведесет одсто територије. Како се живи на том подручју?

Држава се према селима односи као да је то минимални и готово неважни део територије. А политичари се занимају за села и сељаке, њихове оборе и оранице – у време избора и изборних кампања. Истовремено, колико је мени познато, једино Србија међу земљама у региону још нема усвојену стратегију руралног развоја – национални програм развоја пољопривреде и сеоских подручја.

(/slika2)Нестанак становништва у седамсто села, за две-три деценије, довешће до промене биодиверзитета на великом простору, пре свега на истоку и југоистоку Србије. Некада култивисаним и уређеним атарима поново ће овладати дивљина, а стара напуштена села вратиће се у период од пре двеста и више година, када су то била насеља у настајању. Када су људи крчили шуме да би подигли куће. Многа од ових села сада су са мање становника него што су их имала и у 19. веку. Према томе, сеоска околина се у овом 21. веку враћа свом прапочетку!

Једна од манифестација тог нестајања насеља јесу напуштене куће којих је, опет према резултатима пописа из 2002. године, у селима било 46.814. Ако се овоме дода и 144.178 кућа које су означене као „привремено ненастањене“, то значи да је у селима Србије око 192.000 стамбених објеката – у којима се не живи. Ако претпоставимо да је свака кућа погодна за живот четворочланог домаћинства, закључак је да празним кућама у селима недостаје ни мање ни више него 770.000 житеља! Може се само претпоставити колико је вредно то напуштено богатство, јер поред кућа за становање ту су и запуштене стаје, њиве, воћњаци, шуме, ливаде...
Шта показују подаци о домаћинствима? Од укупног њиховог броја, оних са једним или два члана – у селима је 44 одсто (16 процената са једним, 28 са два). Дакле, готово свако друго домаћинство у сеоским насељима чине мале двочлане заједнице или самице – самци. Претпоставља се да ова домаћинства углавном чине старе особе.

Веома су индикативни и подаци о броју нежења и неудатих међу становништвом српских села. Мушкараца који имају тридесет и више година, а неожењени су, опет према подацима из 2002, било је око 115.000. С тим што је 57.000 ових момака било старије од 40 година.

Истовремено, неудатих је у истом животном добу (тридесет година, и старије) мање – укупно око 45.000. Претпоставља се да је овај мањи број неудатих последица већег одласка девојака из села у градове (у градовима је неудатих у истом добу много више – 102.942.

(/slika3)Поменути статистички показатељи су израз укупног односа друштва према селу које се овде код многих сматра „резервном варијантом“ – начином живота за оне који немају другог избора. Јер, чињеница, рецимо, да служба хитне помоћи у многим општинама у Србији долази до неких насеља само ако они који је траже плате трошкове превоза, најбоље показује колико друштво (не) брине о овом становништву. Или, то што комуналне службе у мала села не долазе, што немају лекаре, учитеље, а ни помоћ погребних служби – само показује зашто су села код нас препуштена нестајању.

Показује то и наш школски систем. Србија има око педесет средњих школа у којима се стичу знања из пољопривреде, али ни у једној од њих нема наставног предмета који се бави пољопривредним домаћинством и организацијом рада и живота на селу. Тако је и на пољопривредним факултетима. Средњошколци и студенти стичу парцијална знања, као да ће пољопривредом да се баве у некој имагинарној земљи, а не овде код нас. И то није нимало случајно: кад бисмо анализирали школске уџбенике видели бисмо да је мало тога у њима посвећено животу на селу. Али и наше школе и уџбеници су манифестација преовлађујућег менталитета – бежања од села. И то у условима када скоро половина становништва и 40 одсто младих Србије – живи на селу. Друштво то себи као да не жели да призна.

социолог, професор универзитета, директор Завода за проучавање села