Једноумље или слободни грађанин

Суштинска промена коју је у политичком систему Сједињених Америчких Држава наговестио Доналд Трамп састоји се у повратку грађанина као носиоца политичке воље. С грађанином се у пакету враћа и видљивост оних који доносе одлуке од државног и националног значаја, пре свега председника ове земље. Америка је склизнула из аутентичног демократског обрасца кад су суверенитет политичког грађанина почеле постепено да киднапују и обликују за своје интересе нарастајуће елите невидљиве моћи, углавном картели који управљају новцем, трговци енергентима и произвођачи оружја као најкурентније робе на светском тржишту. Али, да би се обликовала политичка воља гласача било је неопходно да се укључе медији и култура. Тако се стварала илузија да све одлуке државе почивају на сагласности грађана. Овакво фингирање демократије и стварање делотворне илузије о поклапању изборне воље десетина милиона гласача с интересима неколико породица успешно је истрајавало у америчком унутрашњем политичком простору, али и у светским размерама, посебно кад је „демократијом” требало оправдати бруталне интервенције широм света, укључујући и сатанизацију српског народа и агресију на нашу земљу као њену кулминацију.

Изборна девиза Доналда Трампа је „Учинимо Америку поново великом”. То, пре свега, значи реституцију стварне демократије и ресуверенизацију грађанина, укључујући и грађанина који је вољом слободних и неманипулисаних грађана изабран за њиховог председника. То се онда одражава и на међународни углед и ауторитет САД, што је у златном добу њене демократије и правне уређености било и главни аргумент за вођство у свету који је излазио из мрака тоталитарних режима. Трамп је због тога објавио борбу против дубоке државе и картела моћи који иза завесе наручују од медијских спин-мајстора шта јавност треба да мисли, осећа и жели. Инфекција се ширила и на остатак човечанства преко невладиних организација које су локалним заједницама давале инструкције шта треба да мисле и вреднују и какве људе да промовишу у интелектуалну елиту и постављају у власт. Тако је Америка добијала гаулајтере, а губила ауторитет и кредибилитет. Са одбране угледом, Принстоном и Колумбијом, Гугенхајмом и Момом, морало је да се пређе на изградњу 750 војних база и покретање стотину војних интервенција. Трампов идеолошки програм могао би да стане у неколико теза: ослободићу Америку, вратићу је њеним коренима, вратићу је демократији очева утемељивача који су већ снуждено с рашморских стена посматрали потонуће свога дела, обновићу органски вредносни поредак који је био највећи амерички капитал. Збирно и поучно за све народе света – ово је повратак идентитету. И једна напомена потенцијалним критичарима овог пасуса: нико не очекује чаробни штапић којим би се жаба поново претворила у принцезу. Ово је само индикатор новог духа времена.

Пошто је препознавање духа времена најскупљи истраживачки инструмент за оне који се баве јавним стварима – од културе до политике – у нашој земљи је на делу један историјски ретроградни покрет, заправо заокрет у мрачне епизоде европске политике између два светска рата. Идеологије такозваног трећег пута заговарале су корпоративну демократију у којој би парламентарне субјекте чинили колективитети као што су земљорадници, индустријски радници, лекари, рудари и други колективни ентитети. Носилац изборне воље није био грађанин с индивидуалним и сувереним правом да оптира организовану политичку понуду која ће га, независно од корпоративног или еснафског оквира којем припада, представљати у парламенту. Аутентична и класична демократија почива на два принципа: слободна воља појединца и опште добро као највиша сврха политике. Илустрације ради, један апотекар и индустријски радник, туристички водич и лекар, полицајац и пољопривредник, могу имати идентичне процене националне и државне политике, као што два професора или инжењера могу имати супротстављене ставове. Зато постоје политичке странке са својом идеологијом, програмом, критикама и предлозима, у пуном обиму различитости. Парламент представља стециште сусрета и продуктивног такмичења политичких концепција за које су грађани као такви опредељени. Еснафски интереси, међутим, остварују се у синдикалној форми. Свакако да и у калеидоскопу различитих и значајних друштвених тема које су предмет скупштинских расправа и закључака струковна питања такође долазе на дневни ред, али о њима не одлучује корпоративни политички ентитет са једностраним интересом и императивним мандатом, него је резултанта демократских процедура чији је крајње извориште слободни грађанин а, као што рекосмо, највиши критеријум опште добро.

И ту је квака!

Ако овде прескочимо темељно бављење чињеницама да се студентски протести у Србији одвијају потпуно слободно, да су чисто политичке природе и да из позадине добијају организационе и политичке инструкције странака које немају сопствену vis vitalis, идеје и храброст па паразитирају на младим демонстрантима, ако на тренутак занемаримо подстрекаче из иностранства који по ко зна који пут у новијој историји гурају српску младост у конфликт са сопственом будућношћу, онда је битно да истакнемо логичку, историјску и политичку ретроградност организационе форме протеста. Дакле, не улазимо у опредељивање за или против легитимности протеста, али држимо се истраживачког начела политичке социологије да организациона форма неког покрета открива његов карактер. Студенти имају апсолутну легитимност да буду једногласни у захтевима за побољшање студентског стандарда, броја испитних рокова или квалитета предавања. Али, ако истичу политичке захтеве, као нпр. оставку председника државе, прелазну владу или сецесију Војводине, нико разуман не може да поверује да су у свему томе истомишљеници. Или је то облик тоталитарног конформизма управо карактеристичан за покрете између два светска рата. Заправо и јесте. Неко скривен манипулише и испоручује захтеве, а организациона пирамида и лидери протеста их испуњавају. Игнорише се да неки од студената имају и своје аутентично политичко мишљење, а огромна већина њихових колега широм Србије извесно се не прикључује очекивањима скривених лидера. „Студентски протести”, као инсталација скривених налогодаваца, у својој алогичности и неразумевању демократије у модерном и аутентичном значењу те речи заправо се уклапају у матрицу корпоративне демократије у којој припадност једној професионалној, еснафској, или, ето, академској, али свакако не политичкој групи, морају да имају исто политичко мишљење. Какав апсурд! Наравно, право је сваког демонстранта да се прикључи некој од опозиционих партија и да се тако бори за остваривање својих циљева. Организациони модел показује да протести нису демократски. За овакве контрадикције и неразумевање смисла демократије, која је основ будућности Србије, и за манипулацију студентима понајвише су одговорни хушкачи иза завесе који не смеју да изађу на изборе и демократски, снагом аргумената, у политичку арену изнесу своје идеје. Тих идеја и нема.

Док Доналд Трамп и Америка грабе напред на лествици цивилизације, дотле се неки српски опозиционари враћају на моделе које је политичка историја демантовала.

Политички филозоф

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа