Енергија која не јењава

Чинило се да су људи у овој земљи запали у апатију из које дуго неће изаћи. И јесу запали. Заробљени кредитима, оковани нестабилним радним уговорима, преплављени политичком манипулацијом и безграничном медијском забавом, као да нису ни покушали да пронађу излаз. Вртећи се у зачараном кругу (или круговима) вештачки изазваних проблема и наметнутих решења, пристајали су да им пожар у властитој кући решавају „ватрогасци” који су га и подметнули. А онда су се појавили они. Нови млади људи који су решили да пронађу излаз. Као онај човек из Платонове пећине који је угледао вањски свет и схватио да сенке на пећинским сводовима не представљају праву стварност, већ њен одраз. 
Дуго већ живимо у одразу. Било је време да нас нешто и неко тргне. Млади, припадници генерације зед, преузели су ствари у своје руке. Прокрчили су грмље и утабали стазу која већ сада личи на пут. Пут којим се ређе иде, али који засигурно изводи из апатије. Тим путем се ретко иде јер он подразумева излазак из зоне комфора. А људи нису спремни да се тако лако одрекну јалове удобности. Ипак, кад једном изађу из те своје комфорне зоне, мрена им истог трена спадне с очију. Прогледају бистро. Као човек из Платонове пећине који је угледао свет изван ње обасјан сунцем. 
Кренули смо с тим младим људима осунчаним путем који води из апатије ка јединој могућој нормалности вредној човека. Река миленијалаца, иксова, беби бумера, раме уз раме са зедовцима – сви скупа захваћени енергијом пркоса која се попут миомириса проширила друштвом – протиче улицама градова. И та енергија не јењава. Енергија која не допушта савести да ленствује. Енергија која чини да људи коначно увиде како скривен иза спољашње фасаде футуристичких кула и тржних центара уистину изгледа систем у којем живимо, изједен најцрњом корупцијом и урушених институција, прекривен муљем непотизма, заливен талогом партитократизма и примитивизма, изрешетан јефтином пропагандом, улубљен ударцима личних интереса које једни другима испуњавају они који су дужни да воде рачуна о општем добру и интересу заједнице. 
Из социолошког угла гледано, догодило се нешто интересантно. Генерација за коју се веровало да је изгубљена у виртуелној стварности, незаинтересована за друштвена збивања и у потпуности аполитична, исказала је управо супротну тенденцију – спремност да се кроз најчистији вид политичког активизма избори за боље друштво. А те спремности, разуме се, не би ни било без развијеног осећаја за врлину и виши облик политичке борбе, као и без претходног знања о томе како треба да функционише систем. Виши облик политике има циљ да примора власт да ради у интересу грађана, за разлику од нижег облика политике, који подразумева борбу за власт између политичких партија и странака. Ово друго је у већини случајева странчарење и политикантство, а оно прво политика у најчистијем грађанском смислу. Управо је бунтовна генерација која предводи актуелне протесте у Србији исказала висок степен грађанске освешћености која је штити од упадања у политикантске замке, чему је, можда и због „урођене” наивности, била склона генерација њихових родитеља, и она пре ње. 
Данашњи бунтовници с разлогом знају шта хоће, и још боље шта неће. Не подлежу претерано ауторитетима, нити им дозвољавају да ауторитети манипулишу њима. Кажу оно што мисле, а мисле брзо и бистро. Прецизно уочавају проблеме, раздвајају битно од небитног и хитро изналазе решења. Прагматични су и конкретни. Скромно истичу да је њихов бунт плод бунтовништва ранијих генерација. Јер борба за највише човечне вредности је постојала у свим епохама и свим временима. Она је вечита. Као што су вечити борци за врлине и највише вредности. Нажалост, постојале су, и даље постоје, тамне силе које су покушавале, и даље покушавају, да их осујете. Сетимо се студентског бунта који се из САД проширио светом шездесетих година прошлог века. Естаблишмент је реаговао тако што је тај демократски покрет студената и младих прогласио непријатељским елементом, а њихово протестовање против рата у Вијетнаму недопустивим „вишком демократије”. Тадашњу власт, поред забринутости због антиратног расположења народа које није ишло у корист трговцима оружјем, посебно је бринуло ступање у политичку арену до тада пасивних и апатичних група које су на таласу студентског бунта почеле да истичу своје захтеве. Сада власт у Србији у сличном маниру настоји да студентски бунт прогласи „вишком демократије”, јер је забринута за своје у међувремену саграђене империје, али је овог пута наишла на тврд орах којем се придружују грађани и професионалне групе, међу којима се обуставама наставе као чином подршке студентским захтевима и исказивањем незадовољства општим стањем у друштву, истичу просветни радници. Ово значи да се подршка протесту шири и да би бунт младих у Србији могао да потраје знатно дуже од бунта претходних генерација. Што је добро, јер су и намере студената часне, а циљеви којима теже корисни за читаво друштво. 
Закључимо. Припадници генерације која протестује се у социоантрополошком смислу разликују од својих родитеља и родитеља њихових родитеља, премда су од њих усвојили осећај за правичност. Када се такав осећај накалеми на структуру новог типа човека, брзомислећег и организованог, добија се експресивна маса интелигентних и правичности жељних појединаца који су спремни да се боре за највише идеале и најчистије циљеве – на првом месту договором и заједничким деловањем. И што је интересантно, а свакако је за поштовање, спремни су да у тој неравноправној борби поднесу жртву, што опет упућује на неку нову врсту прагматизма који је лишен загледаности у себе и личне интересе. Тај начин понашања и резоновања преноси се на остале генерације које живе, школују се и раде у овом друштву. Тако грађани који су дуго држали погнуту главу (или је заривали у песак), сада је подижу, на таласу студентског бунта, јер их је срам од себе самих да тако не учине у ситуацији кад млади масовно и с правом протестују против свега онога против чега је и они сами одавно требало да се побуне.

*Социолог

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа