Писмо ректору

Драги ректоре,

Сазнао сам из штампе да је председник државе упутио позив Вама и ректорском колегијуму за почетак разговора с циљем да се пронађе решење за ситуацију у вези с блокадом факултета која, по природи ствари, не одговара никоме у нашем друштву, а самим студентима наноси непосредну и директну штету тиме што је доведена у питање академска година.

Пишем јер су се истим поводом у медијима огласиле поједине колеге указујући на разлоге из којих не би требало да прихватите позив.

Овде ћу покушати да укажем на проблематичност тих разлога, а на крају ћу изнети своје скромно мишљење о само једном разлогу из којег би ваљало почети дијалог.

Најдиректније се у том смислу изјаснио професор Мило Ломпар. У само једној, наизглед саморазумљивој реченици, послао је неколико изузетно снажних порука бременитих контаминирајућим садржајем. Та реченица мање-више дословно гласи: Ректорски колегијум је подржао студентске захтеве и до испуњења тих захтева нема о чему да разговора с представницима власти без претходног договора са студентским пленумима.

Кренимо редом, чињеница да је ректорски колегијум подржао студентске захтеве не обавезује да у свему осталом и у свакој прилици мора да подржава ставове пленума. Наиме, из чињенице да је у једној важној ствари стао уз студенте не произлази да се с њима мора сагласити у свакој ствари. Уколико би то био случај, ректорски колегијум би прихватио да изнад себе има тело које може да стави вето на сваку његову одлуку. То сигурно није била интенција подршке коју је колегијум дао студентским захтевима, те је стога слободан да о другим питањима, међу којима је и ово о којем је реч, одлучује самостално у односу на пленуме.

Студентски захтеви су формулисани тако да их могу реализовати само органи власти. Да би се реализовали, а ваљда им је то сврха, нема ничег природнијег него бити у контакту с онима од којих се очекује да захтеви буду испуњени. То важи како за студенте, тако и за колегијум који је те захтеве подржао. Да ствар буде јаснија, у позиву се недвосмислено истиче да „само у оквиру дијалога можемо заједнички установити да ли су захтеви студената испуњени, и у којој мери, и прецизирати које све активности треба да буду предузете да би ти захтеви били испуњени на очекивани начин”. Избегавање дијалога о овој теми појачава сенку сумње да су захтеви постављени управо тако да не буду испуњени. Макар и само да би се отклонила та сумња, ваљало би се одазвати разговору.

Свакако је пожељно да ректорски колегијум и пленуми студената буду у комуникацији, за то сам се и сам јавно залагао, али то не значи да мишљење пленума треба да буде предуслов, а посебно не оправдање за поступања колегијума. Поставља се, уосталом, питање шта уколико пленуми о том или било којем питању немају јединствено мишљење. Шта уколико према некој ствари другачији став заузму студентски парламенти? Шта, на крају крајева, ако се појаве још неки пленуми или студентске иницијативе које имају своје захтеве и различите ставове у вези с разним питањима? Како ће у таквој ситуацији деловати ректорски колегијум, да ли ће и тада пре доношења било које одлуке морати да се консултује само с овим или са свим студентима?

Ова питања постављам не да бих на њих добио одговор већ да бих указао на једноставну чињеницу да је став кад је реч о нужности претходних консултација с пленумом неутемељен. То значи да ректорски колегијум јесте и мора бити суверен у доношењу својих одлука, што истовремено значи да је једини одговоран за последице које могу изазвати. Другим речима, то што су самоиницијативно подржали студентске захтеве не значи да се од тада па довека ректор и декани могу скривати и позивати на студенте и њихове ставове, па ни у погледу питања треба ли почети разговоре с властима.

То није све. У председничком позиву за почетак дијалога који би требало да доведе до испуњења студентских захтева види се његова скривена намера да се унесе двоструки раздор у академску заједницу. Прво је наводни покушај поделе међу студентима, а друго изазивање раздора међу студентима и професорима.

Једна је ствар што је тумачење нечијих мотива, посебно ако се за то не поседују одговарајуће квалификације, плодно тло за инсинуације. Већи је проблем што се наводни подривајући потенцијал позива на разговор темељи на претпоставци да би разлике у мишљењу које би се појавиле тим поводом могле да доведу до раздора међу академцима. Академска заједница, треба ли то уопште помињати, не почива на једноумљу већ управо на разликама у ставовима, подједнако као и на дијалогу. Само у тоталитарним визијама и ауторитарним умовима разлике у мишљењу нужно воде раздору и сукобима. Другим речима, чак и да имају различита мишљења о потреби да се одазову на разговор, то не би довело, или барем не би требало да доведе у питање јединство академске заједнице. Напротив, могло би само да га ојача. У модерним друштвима разлике су добродошле, а друштва снажна онолико колико различитости могу да прихвате. Бесмислен је отуда аргумент да би одлазак на разговор могао да изазове раздор у академској заједници, а ако би га којим случајем изазвао, то би само значило да и није реч о академској заједници.

Даље, сасвим неутемељено и необразложено представља се као саморазумљиво да су на једној страни студенти и наставници, а на другој представници власти. Нема потребе улазити у мотиве овакве претпоставке. Важније је указати да је она погрешна. Наиме, по природи ствари, у ситуацији у којој се данас налази наш универзитет, студенти, ректорски колегијум и држава су на истој страни. Свима је у интересу или би бар требало да буде у интересу да се настава што пре нормализује. Уколико би се пошло од претпоставке о две супротстављене стране, онда се мора одговорити коме и зашто то није у интересу.

Наравно, што би народ рекао, седиште одређује гледиште. Ово које овде заступам изложено је из перспективе наставника Универзитета у Београду. Врло је вероватно да из других ципела ствар изгледа другачије, можда и потпуно различито. Свако од нас има више друштвених улога и вишеструке преклапајуће идентитете и сваки од њих ваља уважавати. У том смислу изузетно ценим став професора Ломпара, који је сажето, безмало у две реченице, рекао нешто на шта сам морао да одговарам на две шлајфне. Али ценим га као став расног политичког активисте. Да је говорио из перспективе наставника универзитета, сигуран сам да не би било места за полемику.

На ректору и ректорском колегијуму је да изаберу да ли универзитет виде као бојно поље, а себе и студенте као борце за политичку идеју или као научном и стручном позиву одане делатнике. Мислим да се те две ствари не искључују, као што се ни наши друштвени идентитети не искључују већ само преклапају. Могуће је бити и јавни делатник и научник. Предуслов за обе те ствари, међутим, јесте спремност на разговор и сучељавање с различитим погледима. Одбијањем да разговарају с председником чланови ректорског колегијума доводе у питање свој академски идентитет и наглашавају политички. А кад је о томе реч, ради а невични том послу морали би бити свесни ненамераваних и нежељених последица својих поступања.

Спремност на разговор и дијалог јесте позив академског делатника. Томе учимо студенте. Спремност и способност да се саслушају туђи аргументи и снага да им се супротставимо или прихватимо уколико немамо боље јесте оно што разликује научнике од политичара. Само из тог једног разлога, драги ректоре, сматрам да би требало да поведеш колегијум, макар и крњи, на почетак дијалога. У супротном, ректорски колегијум, не само да се одриче свог основног идентитета, већ на себе преузима пуну одговорност за последице до којих изостанак друштвеног дијалога може да доведе.

*Професор на Филозофском факултету у Београду