Дежурни кривац са Андрићевог венца

Још ономад, док је носио дете по снежном кијамету у Фекетићу, Александар Вучић је проглашен за дежурног кривца. Тада, 2014. године, док је обављао функцију првог потпредседника Владе Србије, опозиција се обрушила на Вучића, оптужујући га да је искористио агонију завејаних путника по које је стигла помоћ за своју личну промоцију. Међу спасиоцима се, са још неколико државних званичника, нашао и тадашњи ППВ, а како је предизборна кампања била у току, лавина прекора обрушила се на Вучића. Било је ироничних замерки да није носио капу и рукавице.

Шта би се догодило да је „Супермен из Фекетића” остао у свом топлом кабинету у Београду и посматрао пренос евакуације на једном од својих омиљених телевизора за које упућени тврде да управља њима много више телепатијом него даљинским управљачем? Наравно да би се такође подигла узбуна. Већ тада виђен као најмоћнији политичар у Србији, Вучић би добио пацке зашто није на терену већ седи превише близу радијатору.

Било је и оваквих коментара: да је желео да испадне прави фрајер, сео би сам у аутомобил, маскирао би се, да га нико не препозна, што би евентуално значило да стави лажне бркове и браду, па би онда кренуо инкогнито у спасилачку мисију. Пажљиво би избегавао телевизијске камере, како би задовољио све укусе. Погрешан утисак. Био би крив, јер би у најмању руку преплашио дете које би очекивало Деда Мраза!

Дакле, шта год да је урадио, за своје опоненте био би крив.

Како је иначе Вучићев карактер такав да обожава да буде у центру пажње, са класичним „синдромом маргарин”, дакле, да се меша у све, чак и када покушава да смета и куварицама у кухињи Председништва на Андрићевом венцу, нарочито ако ће се тај видео поставити на његов инстаграм налог, свесно је одабрао да готово ниједан дан не проведе у сенци. Отуда потиче свеприсутност Вучића који је вероватно, анализирајући креирање своје личне маркетиншке стратегије, имао у виду случај Војислава Коштунице. Воја је своју популарност после победе над Слободаном Милошевићем, која је чак достизала и невероватних 80 одсто подршке, прокоцкао за свега годину дана, што својим одбојним ставом према медијима, што утицајем Зорана Ђинђића у међусобним сукобима у вези са српским владајућим престолом, који, узгред, никада није био двосед.

Између избора да остане забележен као „необавештен”, попут Воје, Александар је изабрао сасвим супротан приступ „свеобавештеног”. Отуда и његов одличан, самоироничан спот са једне од предизборних кампања, када је излазио из фрижидера. Наравно да није носио ни рукавице, ни капу. Само је збунио двоје младих на каучу.

Како Вучић није политичар од јуче, нити припада школи политичке наиве, знао је да ће његова кривица бити испројектована, ма шта да је учинио добро или лоше. Тако је његова улога „кривца за све” постала једна од кључних порука блокадера факултета и опозиције која се шуња са стране, уз контрадикторну студентску опаску која је постала кључна – „није надлежан”.

Међутим, управо та теза, да је „Вучић крив за све, а није надлежан” у суштини разоткрива дубоку политичку нелогичност код присталица опозиције, која постаје стандардни образац у јавној дебати. На површини, то је апсурдна контрадикција – како може да се оптужује неко за све у земљи Србији, па и шире, а да се истовремено тврди да он није одговоран ни за шта? Како ово разумети?

Опозиција у Србији, још пре него што је Вучић заледио прсте у Фекетићу, користи га као персонификацију свих проблема у земљи. Он је за њих свемоћни владар који контролише све – од економије, преко правосуђа, до медија. У том контексту, сви проблеми сваљују се на његову личност. Вучић постаје фигура која је одговорна за сваку невољу и пропуст, чак и кад је очигледно да многи проблеми имају сложенију позадину или су резултат дугорочних процеса. Крив је што не расписује изборе, а онда је постао кривац када их је расписао. Кривац је и, како помиње професор Чедомир Антић, који је иначе његов политички противник, за неполитичке и апстрактне појмове попут тензија или атмосфере у друштву. Па чак и за загађен ваздух. Крив је и када дуне кошава.

Током пандемије корона вируса Вучић је био крив због ограниченог кретања, а након тога и зато што је поново дозволио окупљања, турнире, концерте и митинге. Крив је и зато што је Јелену Карлеушу отео од Чеде Јовановића. Крив је за сваки пенал против Партизана, а сумњив је и кад се пенал суди Звезди. Хрватска певачица Северина Вучковић се вратила далеко у прошлост. Не мислим на њен боравак на јахти, већ на операцију етничког чишћења Срба у Хрватској, па Северина тврди да је тај, односно Вучић, крив и за „Олују”. Мора да је Анте Готовина тада имао слободан дан.

Подразумева се да је Вучић крив и зато што је смањио цензус за улазак у парламент на три одсто. Крив је и својим сарадницима у власти, јер је поједине лишио посланичких мандата, а истовремено је и крив за појединце у опозицији, који нису доспели до Вучићеве надморске висине на коју је желео да их смести.

Тако је ситуација са „дежурним кривцем” постала на неки начин театар уличних апсурда. Када се дође до конкретних питања у вези са израдом закона, спровођење политике или дијалога са студентима, опозицијом и друштвеним групама, Вучић се одједном приказује као „некомпетентан” или „неприкладан” за решавање тих ствари. Односно, за дијалог. Студенти и опозиција тада тврде да он није надлежан, да је потребно решавати кључне проблеме кроз институције, док је Вучић само фигура која не одлучује, већ само представља власт.

Дакле, по тој перцепцији, Вучић је насликан као личност која не доноси одлуке, али је ипак одговоран за све! 
Ова теза, звучи парадоксално али је тако, иде на воденицу власти, јер се њоме опозиција поставља у позицију да није у стању да понуди конкретна решења. Уместо тога, они се фокусирају на Вучића као узрока свих незадовољстава, чак и животних недаћа, што их приказује као бегунце од одговорности који не нуде алтернативу ненадлежном а свеприсутном председнику Србије. Одбијајући дијалог са њим, стављају нагласак на идеју да је Вучић неправедно централизовао власт и елиминисао демократске процесе, док у исто време не желе било какав конкретан ангажман који би политички оштетио Вучића.

Одбијање дијалога са њим тако постаје сам себи сврха, јер у том непристајању, опозиција заправо избегава да пружи одговоре на многа питања за која нема или не жели да пружи повољан одговор за бираче. Да је другачије, сели би за преговарачки сто и пре него што би Вучић наишао заузели најбоља места, извукли евентуалне политичке концесије или прихватили Вучићеву понуду за излазак на саветодавни референдум. То је фер понуда Вучића о којој се недовољно говори, јер су је замаскирали студентски и грађански протести, иако је расписивање саветодавног референдума као опција у извесној мери хазардерска за Вучића. Ко се сећа, сећа, али свако од шефова држава ко се играо са скраћивањем мандата, а то саветодавни референдум у извесној мери и јесте, попут Слободана Милошевића и Бориса Тадића, није добро прошао. Али дежурни кривац са Андрићевог венца инсистира да провери да ли има подршку грађана, односно легитимитет да влада. Опозиција, са друге стране, не жели да изађе на ову „политичку ферку”.

Тако се испоставља да порука „крив је за све, али није надлежан ни за шта” представља бесплатну услугу Вучићу. За све што је лоше – од корупције, медијских манипулација, до друштвене подељености – он може да лежерно покрене магију, само да хоће: „Чекајте, па ја нисам надлежан!”