Срп­ска же­на у уста­нич­кој Ср­би­ји

Аран­ђе­ло­вац – У бур­ном пе­ри­о­ду Срп­ске ре­во­лу­ци­је же­не су игра­ле зна­чај­ну, иако че­сто за­не­ма­ре­ну уло­гу у бор­би за осло­бо­ђе­ње од осман­ске вла­сти. Њи­хов до­при­нос био је ви­ше­струк у уста­нич­ком по­кре­ту. По­во­дом Да­на др­жав­но­сти На­род­на би­бли­о­те­ка „Све­ти Са­ва” упри­ли­чи­ла је пре­да­ва­ње „Уста­нич­ка Ср­би­ја 1804–1815: Срп­ска же­на у на­ци­о­нал­ној ре­во­лу­ци­ји” др Уро­ша Ше­шу­ма, исто­ри­ча­ра. Он је го­во­рио о уло­зи же­не, о ње­ном по­ло­жа­ју у срп­ским ре­во­лу­ци­ја­ма 19. ве­ка. Осло­нац за ово пре­да­ва­ње је Ше­шу­мов рад „Уста­нич­ка Ср­би­ја: на­род и зе­мља”, сту­ди­ја ко­ја пра­ти суд­би­ну Ср­би­је и де­мо­граф­ске про­це­се.

– У вре­ме из­би­ја­ња Пр­вог срп­ског устан­ка у Бе­о­град­ском па­ша­лу­ку жи­ве­ло је нај­ви­ше око 280.000 ста­нов­ни­ка. Мо­жда су по­ло­ви­ну ста­нов­ни­штва чи­ни­ле же­не, ко­је су ве­ћин­ски би­ле не­пи­сме­не као и ве­ћи­на му­шка­ра­ца. То је би­ло вре­ме да­хиј­ске стра­хо­вла­де, ти­ра­ни­је ка­да се пи­сме­ност мо­гла сте­ћи са­мо у цр­ква­ма и ма­на­сти­ри­ма. И је­дан број све­ште­ни­ка је био не­пи­смен, али је на­ци­о­нал­на ре­во­лу­ци­ја до­ве­ла до до­ла­ска До­си­те­ја Об­ра­до­ви­ћа и дру­гих обра­зо­ва­них Ср­ба, па је у Бе­о­гра­ду осно­ва­на Ве­ли­ка шко­ла – об­ја­снио је аутор та­да­шње при­ли­ке под­се­ћа­ју­ћи да је ве­ћи број обра­зо­ва­них Ср­ба до­шао из Хаб­збур­шке мо­нар­хи­је да по­мог­не свом на­ро­ду.

По­ред уче­них љу­ди до­ла­зи­ли су и рат­ни до­бро­вољ­ци. Ше­шум је под­се­тио да је не­прав­да пре­ма же­на­ма пре Пр­вог устан­ка би­ла по­вод за по­че­так ре­во­лу­ци­је, иако се у пе­сми „По­че­так бу­не на да­хи­је” то не на­во­ди. Са­ли-ага Ру­дич­ки Бик је био брат Ку­чук-Али­је и нај­о­зло­гла­ше­ни­ји у од­но­су пре­ма Срп­ки­ња­ма. У сва­ком се­лу је по­сто­јао хан у ко­јем је био је­дан су­ба­ша са не­ко­ли­ко пра­ти­ла­ца, а у не­ким де­ло­ви­ма Ср­би­је за­ве­де­но је чак и пра­во пр­ве брач­не но­ћи.

– Удар на же­не, по­ред по­хо­те и бе­за­ко­ња ко­ји су по­сле­ди­ца и са­ме при­ро­де вла­сти, ве­ро­ват­но је имао и за за­да­так да из­ву­че оне нај­не­по­кор­ни­је, јер ако уда­ри­те љу­ди­ма на нај­све­ти­је, на по­ро­ди­цу и ње­не жен­ске чла­но­ве, на­рав­но да ће­те иза­зва­ти бунт. Де­ло­ва­ло је да је дух пот­пу­но уби­јен јер је страх па­ра­ли­сао срп­ско ста­нов­ни­штво. Са се­чом кне­зо­ва се пре­вр­ши­ла ме­ра, ши­ри­ла се гла­си­на да ће Тур­ци сва­ка­ко све Ср­бе му­шкар­це по­би­ти, же­не и де­цу по­тур­чи­ти и та­ко ство­ри­ти по­кор­ну ра­ју. Ка­да су Ср­би схва­ти­ли да ће све­јед­но сви би­ти по­би­је­ни, ди­гао се уста­нак и он­да је страх пре­шао на дру­гу стра­ну. Он­да су да­хи­је има­ле раз­лог да се пла­ше – ре­као је про­фе­сор Урош ис­ти­чу­ћи да се ре­во­лу­ци­ја ра­ђа пр­во у ду­ху, а тек он­да по­при­ма спољ­не ма­ни­фе­ста­ци­је.

Ше­шум је под­се­тио и на при­че из тог пе­ри­о­да као што су за­во­ђе­ње Тур­чи­но­ве се­стре од стра­не Јан­ка Ка­ти­ћа, што је би­ла др­скост не­ви­ђе­них раз­ме­ра, те ка­ко је пре­ко књи­жев­но­сти у јав­ни дис­курс ушла за­ро­бље­на Тур­ки­ња, по­кр­ште­ни­ца об­у­че­на као му­шка­рац ме­ђу уста­ни­ци­ма у Ора­шцу, а на­вод­но је би­ла Ка­ра­ђор­ђе­ва љу­бав­ни­ца ко­јој је Је­ле­на, Ка­ра­ђор­ђе­ва су­пру­га, до­шла гла­ве.

– Же­на у том пе­ри­о­ду не­ма ни у спи­си­ма, ни у тра­ди­ци­о­на­лим на­ра­ти­ви­ма, па чак не­ма ни Је­ле­не, Ка­ра­ђор­ђе­ве су­пру­ге. А же­не су, за­пра­во, кроз цео уста­нак хра­ни­ле сво­је му­шкар­це, ра­ди­ле му­шке по­сло­ве, ора­ле зе­мљу, об­ра­ђи­ва­ле, обез­бе­ђи­ва­ле хра­ну за по­ро­ди­це и уста­ни­ке. При на­па­ду Ту­ра­ка на збе­го­ве узи­ма­ле су оруж­је у ру­ке и бра­ни­ле се кад је тре­ба­ло – за­кљу­чио је Урош Ше­шум.