Миша шиша, Бранкица чешља

Они који обожавају Александра Вучића очекивали су да ће глава Бранкице Станковић ипак клонути на његово раме. Или макар на њен део стола. Они који не могу да смисле Вучића не би јој опростили ни да га је јурила моторном тестером по студију. Како главна уредница ТВ Инсајдер то, наравно, није учинила, узаврела опозициона јавност сада тражи њену главу. Тешко је да би охладили своја чела и да је Вучића полила водом. Како се чак ни тога није сетила, можда ће морати да плива по дубокој води. Нарочито ако се у близини буде мувао инструктор пливања, у слободно време професор Филозофског факултета Јово Бакић.

Наравно да Бранкица није од оних који служе као стенографи Вучићеве политичке пропаганде, нити се тако понашала водећи интервју. Али сама најава да ће председник Србије сести преко пута ње, већ је била довољна да је ставе на оптуженичку клупу. Ко су тужиоци? Махом политички активисти на друштвеним мрежама или згубидани који су издали налог за њен прогон из такозваног јавног живота.

Подразумева се да су и провладини таблоиди надувавали атмосферу, најављујући интервју као Вучићеву одсудну битку, као да одлази на Шотрин „Бој на Косово”.

За то се Вучић поприлично потрудио и лично, објављујући на свом инстаграм налогу завршне припреме пред улазак у студио. Шишао га је његов брица Миленко Миша Јанковић, дизајниран као шеф телохранитеља Реџепа Тајипа Ердогана, с упадљивим брковима, што се сазнало касније, огромним прегалаштвом истраживачких новинара. Ко се то мота с бритвом тако близу председниковог врата? Сазнало се да се фризер Миша такмичио у конкуренцији за нај-бркове Србије. Није познато да ли је победио. Али, добио је фантастичну рекламу, исто оно што је Вучић желео и добио када је изашао из студија, у којем га је скоро два и по сата „чешљала” Бранкица Станковић.

Овде се треба вратити у Вучићеву рану младост, када је закуцао на врата лидера радикала Војислава Шешеља. Воја је одмах послао млађаног Вучића на некакав телевизијски дуел, где се Вучић одлично показао. Па на још један. Та реторичка вештина га је попела веома близу Шешеља. Војвода је увек схватао значај телевизијских наступа, мада нимало не личи на Џона Кенедија. Није ли, уосталом, Кенеди постао председник Америке тако што је победио у ТВ дебати Ричарда Никсона, јер је стари ас Никсон потценио значај телевизије као новог медија, па је на дуел дошао мртав уморан, после неке теренске кампање. Кенеди се, међутим, читав викенд припремао и сунчао, бирајући савршено скројено одело које ће истаћи његово лепушкасто лице. Дакле, ни најмању ситницу није препустио случају. Они који су слушали радио пренос, у анкетама су гласали за Никсона. Они који су их гледали, мање су слушали. Никсон је дошао у изгужваном оделу. И заборавио је да се обрије. Кенедијев штаб је знао да је Никсон повредио ногу, па је инсистирао да дебата буде стојећа. И, шта се догодило? Никсон је изгледао несигурно и нервозно, нога га је болела и почео је да се зноји, па се његов наступ претворио у катастрофу.

Све тајне телевизијских дебата Вучић је давно савладао. Вероватно је и уживао у кампањи уочи интервјуа. Како кенселовању Бранкице на мрежама и оптужбама да му се продала, чиме је и из нехата укњижио политички бод у гостима, тако и ложењу ватре у таблоидима, где је вероватно и сам приносио дрва, јер је свестан да се студентске блокаде и маршеви уздуж Србије никако не заустављају. Тако је и сам стварао општи утисак да одлази на њему ненаклоњену територију, наоружан само папирима о расту БДП-а, километрима ауто-путева које је изградио, уз остале топониме и бројке које иначе зна напамет. Али гомила папира и докумената које увек ставља на сто, одаје утисак добро припремљеног госта који ништа не препушта случају. То је, иначе, стари штос у телевизијским интервјуима или дебатама. Онај преко пута никада не зна шта ће показати. Иако ти папири могу бити празни.

И, шта се догодило? Његова уобичајена представа, мешавина смирености и напетости била је испоручена, као и сваког пута кад се суочава с новинарима који не избегавају да му поставе тешка питања. Вучићев мајсторски баланс између наизглед пријатељског односа и става пуног борбене готовости, створио је утисак да потпуно овладава ситуацијом и да се поиграва са сваким питањем. Чак и са оним – ко је рушио у Савамали. Вучић је цинично одговорио да би то учинио он лично, али преко дана, возећи са нарочитим задовољством булдожер. Ма како се чинило да се у булдожеру возика на клизавом терену, у Вучићевим одговорима ништа није случајно. Свака реч, сваки тон, као тактика којој би се дивио и неки искуснији политички манипулатор, ако га уопште има, била је на свом месту. Бранкица на почетку није посустајала. Уместо да му се препусти, она је налазила тачне рупе у његовим одговорима и враћала га на оно што је покушао да избегне, али је, како је време одмицало, Вучић потпуно преузео шоу, трудећи се да обави две ствари због којих је дошао. Да увери своје присталице како суверено влада и на такозваној непријатељској територији, уз поруку политичким противницима да су га још једном потценили и прерано отписали.

Вучић се, једноставно, пред камерама понаша као да је у ложи Црвене звезде и по правилу тражи наступе уживо, јер је свестан да ретко ко може издржати такав притисак током читавог трајања интервјуа или дебате. Није чудно што он с једне стране често тражи да се интервју скрати, али тиме само жели да изиритира интервјуера како би дотични упао у замку и продужио га, јер Вучић зна да свака политичка игра, па макар и интервју, траје 90 минута, уз пожељне продужетке. Тако ломи противника и тера га да се преда. Попут Бранкице. Последњих пола сата као да је дигла руке од свега и препустила се судбини и карикатури Душана Петричића.

Зато је право питање због чега током своје дванаестогодишње владавине Александар Вучић није изашао ни на један телевизијски дуел са неким од политичких противника. Претпостављам, да би сачувао статус недодирљивости или такозваног ексклузивитета. Вероватно би му једини достојан противник био Ненад Чанак, који је у давна времена сломио и до тада неприкосновеног Шешеља, као лала на атомски погон. Нарочито када осети магију телевизијских камера.

Отуда парадоксална ситуација са ескалацијом студентских протеста. Клинци не гледају телевизију. То је један од разлога њиховог успеха. Због тога је Вучић све чешће на друштвеним мрежама. Као врхунски прагматичар и мајстор импресија, он зна да мора да поврати слику лидера који контролише политичке процесе у земљи. Тај аплауз је, заправо, најважнији. Зато је истовремено у Малом Црнићу или Дрмну у стварном свету, док осваја онај виртуелни. Макар морао да бира између кока-коле и кокте или јуначки трпи док га шиша бркати брица.