Шах нас учи демократији

Да је немачки велемајстор поживео још 100 година установио би да се човечанство најзад уразумило: на Олимпијади у Дрездену дошли су шахисти из 146 земаља. Из Замбије, Бангладеша, Хонгконга, Тајланда...Шах је чудо! Петнаест векова успешно се брани од оних који га највише воле, од шахиста. Милиони шахиста настоје да открију све његове тајне. Узалуд. На крају су му смислили компјутере. Па да видимо шта ће.

Треба проверити тврдњу да је сумња први корак ка сазнању. Научили смо да нема великог шахисте ако није свестрано образован, да само у срединама са дугом шаховском традицијом ничу крупна имена. А онда! Са Михајлом Ботвиником завршава се листа оних најбољих са титулама доктора права, филозофије... Ласкер, Аљехин, Фајн, Тараш... Настала је професија шаховски велемајстор. И, традиција је на коленима: у Дрездену Вијетнам – Србија 2,5:1,5. Притиснути сумњичавом околином, уверени да тиме штите шах од оцене да је само игра, не више од тога, шахисти су му приписали елементе спорта, уметности, науке – као да и лов на дивље патке нема исте елементе. Писали смо у овој рубрици о селу Павлиш, у околини Вршца, из којег је потекло неколико наших водећих шахисткиња. То што се догодило у Павлишу, догодило се и у Вијетнаму, Кини – неко је тамо потпалио причу да је шах то и то. А поука је на претек. Они који воле ту игру шире је на све стране. Као и сви зависници, лепше им је кад их је више. Кажу да шах помаже младима да правилно расту, а старима успорава старење, да се, у духу времена у коме живимо, учимо демократији и поштујемо туђе мишљење: кад противник повуче потез - посветити му пажњу, шта је хтео да каже...

Многи широм света су поверовали, похрлили, прорадила је селекција... И тако су Русија и Вијетнам у Дрездену, са још пет земаља, поделили 5–11. место. Па и ту тврдњу, по којој велики број шахиста рађа генијалце треба проверити. Јер, како се онда у земљи Србији 20. место у Дрездену бележи као успех?

Али и јесте успех. Пре две године у Торину наши шахисти поделили су 36–42. место, а шахисткиње 23–27. место. Корени, традиција, прошлост украшена са 15 олимпијских медаља кад-тад покренуће самопоуздање, инат. У прошлом веку били смо, више нисмо. Проклетство је имати, па немати. Али, ако смо могли, значи, можемо! Добро је што једни истичу да је у Дрездену постигнут успех, док други ћуте. Обично из супротстављених мишљења настају боља времена. Шахистима је у опису радног места да решавају различите проблеме : мат у два потеза, у три потеза, топ и ловац против топа... Торино, Дрезден, будућност – ево им прилике да се огласе, да помогну и себи и одуже се бившима.