Одбрана демократије

Поражавајуће су биле сцене бестидног урлања и вербалног насиља према новопостaвљеној директорки Пете београдске гимназије – Данки Нешовић. Да се разумемо, васпитање се из куће носи. У школи се надограђује. Деца, ђаци, и то не било какви ђаци, већ ђаци елитне београдске гимназије, својим понашањем показали су да се у кући њима нико није бавио, а да је просветни систем генерално апсолутно отишао доврага и да се данас апсолутно никакви ауторитети не поштују, нити уважавају. Прошла су та времена када је ђак на улици морао да се склони у страну и да поздрави професора. Данас професори морају да се клањају ђацима и још да их питају да ли смеју да држе час, па чак и која питања на писменом да им дају. Обрнуто, ђаци могу да организују пленум, баш као у Петој београдској гимназији и да све уруше и блокирају. 
Поставља се логично питање – за шта ми конкретно припремамо будуће генерације? Да ли их припремамо да буду синдикални лидери и професионални букачи на протестима или их припремамо да неко од њих једног дана заиста буде у стању да поведе државу, да буде озбиљан научни радник, предузетник, користан члан друштвене заједнице? Учи ли њих неко у школи шта је то уопште систем? Шта су то обичаји? Шта су то моралне вредности неког друштва? Уче ли на крају крајева предмет Устав и права грађана или их данас уче да је држава сама по себи оптерећење, те да је Устав небитан јер штити државу, а државу би по схватању анархиста као појаву требало уништити? 
Први пут у историји просвете имамо суманути захтев појединих родитеља и ђака, а са којим се слажу и поједини наставници – да се не иде у школу! Да ли разумете докле је то дошло? Еј, тражи се да се не иде у школу и зато се блокира школа. Они који хоће да иду у школу морају да буду шиканирани. Како деца, њихови родитељи, тако и наставници који желе да раде. Поставља се питање због чега је екстремној левици, не само код нас већ свуда у свету, допуштено да тако брутално преузме школе и универзитете? Дошло се до те фазе да у многим државама систем диже руке од школа и универзитета, схватајући да су бесповратно изгубљени и да су постали регрутни центри за екстремно левичарске политичке групације, између осталог, и за анархисте. Једини рационалан одговор на то лудило је да држава почне са подизањем нових школа и универзитета, као и да подстакне отварање приватних школа и универзитета, управо како би се будуће генерације спасиле од левичарског лудила које је завладало. Ми смо као држава само неми посматрачи једног суманутог процеса који се догађа на глобалном нивоу, а чији производ су ђачки пленуми у школама где ће они који још увек људски нос не знају да обришу руководити школама и одређивати наставницима шта смеју да предају, а шта не смеју. Суштина васпитања ђака данас је добијање младог човека који искључиво уме да се буни и који захтева нека своја права, неретко и она која му не припадају, али који нема и не смете ни да помислите да му затражите да има неке обавезе према друштву или држави. Напади на директора школе или на наставника који жели да предаје, заправо су напади на постојећи систем и слање поруке – ово се сада урушава, ми преузимамо власт и пленум је тај који све одређује. Врло јасно се шаље порука држави да школе више нису њене, да факултети нису њени, већ да су преузети, пленумаши би рекли ослобођени. У тим и таквим школама нема места за оне који не мисле као пленумаши, односно који не следе тековине њихове револуције. Они су реметилачки фактор и реакција. Промена система како су је пленумаши замислили значи да је само пленум властан да одређује шта је исправно, а шта није исправно. Све почиње и завршава се пленумом, без могућности да се искаже другачији став. Трагично је што се код једног дела младог света, а посебно код њихових родитеља, у потпуности усвојило тоталитаристичко схватање света. Пленумаши негирају изборе, негирају већинску вољу народа, не занима их демократија, презиру демократске институције. Парадоксално звучи, али чињеница је да данас Српска напредна странка, баш она коју највише оптужују за ауторитарно деловање, заправо једина на бранику одбране од тоталитаризма. Вучић и његове присталице су данас последња линија одбране демократије и демократских институција. 
На крају, морам да закључим ово писаније са ставом који сам започео у вези са преузимањем универзитета од стране екстремне левице широм света. То се догодило и код нас, те реално ако заиста желите да вам децу образују карикатурни ликови попут Јове Бакића и њему сличних, онда нека сте здраво. Ја то не желим. Мишљења сам да ће и овде морати радикално да се нешто учини. Држава ће морати да крене у подизање нових школа и универзитета, са новим наставним кадром и да све крене испочетка. Од садашњих факултета и доброг дела школа, који су постали регрутни центри за екстремно левичарске активисте, требало би дићи руке и престати са њиховим финансирањем, па нека се сами сналазе за новац. Свакако од њих више нема никакве користи.

*Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа