Реформа државног сектора

Чекајући да се ситуација у Србији смири, јасно је да по смиривању мора да се покрене озбиљна реформа државног сектора, од локалних самоуправа, преко научних института, универзитета, културних институција, школа до државних и јавних предузећа… Дакле, апсолутно све. Блокаде и понеки штрајк показали су нам сав трулеж државног руковођења и наше бежање од стварности у каквом су нам стању поједине институције, те да смо одавно закаснили за њиховом реформом у раду и да више није последњи час да се нешто предузме, већ да смо принуђени да оперишемо озбиљно метастазирани канцер. Посебно се то огледа у систему школства, где је политички активизам наставног кадра предузео примат у приоритету у односу на кључну улогу наставника, а то је да држи предавање деци. Отуда, без обзира на то што ће ово многима звучати као јерес, али држава би требало да покрене потпуну приватизацију већине државних школа, како основних, тако и средњих и са друге стране да субвенционише и да афирмише отварање што већег броја приватних школа. Једнако се ова идеја односи и на универзитете. Мора да се створи што већа конкуренција, да имамо што више универзитета, да се факултети такмиче у квалитету наставног програма и да не буде више систем – радио, не радио – свира ми радио. 
Систем приватизације применити и на позоришта, односно оставити само Народно позориште или Српско народно позориште у државном систему, а све остало гледати да се приватизује. Нема потребе да држава више сипа новац у позоришта, већ је потребно да глумци играју широм Србије и да на тај начин зараде за своје представе и да квалитетом представа привлаче публику. Дакле, све што се може приватизовати или може ући у јавно-приватно партнерство то и урадити. 
Показало се да све оно што смо приватизовали или увели у систем јавно-приватног партнерства далеко боље функционише, зна се ред, знају се тачно обавезе и све је под конац. У државном систему видимо јавашлук у много чему, што су штрајкови у школама најбоље показали. Код приватника овакав вид непоштовања закона и обуставе рада да не држиш деци наставу, а по закону си дужан да је држиш, једноставно не би прошао. Лагано би ти приватник уручио отказ, јер твојим деловањем угрожаваш његово пословање, урушаваш кредибилитет школе и не поштујеш њега као власника који је ту школу у којој предајеш и која ти даје плату направио. Наставници који данас спречавају децу у основним школама да стичу знање, а основно образовање је по закону обавезно, заправо не поштују државу која их је запослила да школују будуће генерације. Разлика је само у томе што ако ти држава уручи отказ, можеш да кукаш и цмиздриш на сва звона, јер сматраш да је држава крава музара у којој ти имаш само права, али немаш никакве обавезе, док код приватника то никако не би смео, нити би било ко за тобом пустио сузу ако те приватник отпусти. Код приватника свакако имаш права, посебно она законом дефинисана, али једнако имаш обавезе на које си уговорним односом пристао и не постоји ни промил шансе да их не поштујеш, јер у супротном нема те више у систему. Српски речено, летиш напоље као кофер ако не испуњаваш своје обавезе. 
Отуда је приватни сектор показао и доказао да је 300 пута ефикаснији од трулог државног сектора и држава би најхитније морала да крене у потпуни процес приватизације. Онда не бисмо више имали политички активизам по факултетима и школама, утихнули би радикални левичарски екстремисти и имали бисмо школе које раде и уче децу. Све док то не учинимо, имаћемо ерозију образовања и преузимање примата левичарских политичких активиста над државним сектором. Суштински, то се све више своди на циљано враћање самоуправљања и ухлебљавања неспособних, али политички подобних. Такав систем државни није потребан, посебно не у ери у којој имамо вештачку интелигенцију и апсолутну дигитализацију свега. Да би се наше школе и факултети модернизовали, потребно је озбиљно улагање, што држава свакако не може да приушти. Приватник може и њему је у интересу да што више модернизује предавања. 
Зато, најхитније приступити апсолутној реформи државног сектора и кренути у потпуну приватизацију.

*Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа