Посао будућности за Србију

Станко Ковачевић, некадашњи нафташ, инжењеру области експлоатациje нафте и гаса, не смирује се и поред пензије. У ери глобалне финансијске кризе уз најављена отпуштања радника, Станко Ковачевић има пројекат на којем би могао да запосли од три до пет хиљада радника. Ту, надомак Београда у Дебељачи, Станко је оформио радионицу са 20 запослених уз помоћ покрајинских фондова за екологију и локалне самоуправе, потпуно извео пројекат из експерименталне у експлоатациону фазу. Наиме, финиширао је концепт електричног аутомобила чија употреба кошта само евро на сто километара пређеног пута. Толико заправо, кошта струја којом се у току ноћи (шест до осам часова) наново напуне испражњени акумулатори.

Из експеримената у радионици у овом малом банатском селу изашао је прво рестилизовани југо који неће ући у редовну производњу јер би тешко долазили до свих потребних делова. Потпуно ново возило изаћи ће из погона, ако све буде по плану крајем маја или почетком јуна 2009. године и служиће као први, јединствени еколошки такси у Србији за превоз људи у ширем градском језгру Панчева. Прва количина од 30 возила чију изградњу ће помоћи општина Панчево и покрајински фондови за екологију производиће се у једном од празних погона стакларе Панчево. Овај пилот план добио је зелено светло и већ је практично пред реализацијом јер ће захтевати и запошљавање четрдесет људи – возача и бити пробни период за евентуални улазак државе у производњу електричних аутомобила. Да није утописта овај агилни човек доказује и пројектом који је већ такође у комерцијалној експлоатацији а то је производња ветросоларног генератора који за сада служи само за осветљење радионице и круга а план је да се користи за пуњење електро аутомобила тако да не троши ни један киловат из напонске мреже електродистрибуције. Све произведене пројекте Станко Ковачевић поткрепљује и егзактним цифрама. Акумулатор на оваквом електро аутомобилу има век пуњења од 500 до 700 пута, сам аутомобил кошта у производњи око 12 хиљада евра али уколико се поставе литијум јонске батерије тад би коштао око 15 хиљада евра али би век трајања батерија био око седам година. Тада би радијус кретања са садашњих 110 км и максималном брзином од 45 километара на час повећао на 400 километара а максимална брзина на 70 на час. У градским условима вожње то је сасвим довољна брзина и радијус кретања за просечну употребу. Како је за погон и производњу 20 хиљада електро аутомобила годишње потребно како тврди Ковачевић око 1500 радника а за сервисну и продајну мрежу још око 500 људи. Ако би се ушло у производњу лаких градских доставних возила, чији пројекат већ постоји, то би захтевало још између 500 и хиљаду људи. Већ постоје заинтересовани људи из Аустрије и Енглеске који су понудили заступништво Станку Ковачевићу а извоз би захтевао запошљавање још радника. На прагу ере нестајања фосилних горива, најављена је обавеза глобалног смањења издувних гасова за 18 посто у року од шест година. Србија би имала једну напредну и за дуги низ година извесну производњу а сигуран је и пласман на многа тржишта јер се највеће светске компаније баве развојем возила на алтернативне и обновљиве врсте енергије. Станкова пословна рачуница произилази из озбиљног и дугогодишњег развоја пројекта електро аутомобила. Држава је у посао са „Фиатом” уложила 300 милиона евра и инвестиције у инфраструктуру а при том запослиће 4600 радника. Читав Ковачевићев пројекат производње електро аутомобила коштао би од 12 до 20 милиона евра за почетно 3000 запослених али би уложена средства била враћена за пар година и усвојена једна од важних производњи будућности. Све изгледа изводљиво али ћемо се у то и уверити када се на пролеће провозамо Панчевом првом еколошком такси службом у нас.