Добро против зла

За филм „Гомора” настао према бестселеру Роберта Савиjана, италијанском редитељу Матеу Гаронеу (Рим, 1968, филмови„Primo amore”, „Estate Romana”, „Ospiti”, „Terra di mezzo”…) прво је на Канском фестивалу припао Гран при жирија, потом су га кандидовали као италијанског представника за Оскара, а пре некoлико дана освојио је и пет награда ЕФА – Европске академије за филм. Шта је то Матео Гароне учинио у свом филму што већ нису учинили Серђо Леоне, Френсис Форд Копола или Брајан де Палма, аутори антологијских филмова о мафији? За почетак – рекао је истину. Није, попут својих холивудских узора, показао тенденцију да глорификује мафијашку културу због атракције на великом платну, нити да гледалишту отвори „попкултурни” апетит за организованим криминалом чији су чланови, а нарочито лидери, најчешће симпатични филмски антихероји. Код Гаронеа нема поделе на добре и лоше момке, нема „гланцања” гангстерских биографија, романсирања. Све је чист реализам. Онако је како заиста јесте и како је то у својој издашној истоименој књизи храбро описао новинар Роберто Савиjано.

Толико је много филмова снимљено на тему италијанске мафије да је тешко било поверовати да би нови филм на ову тему могао да покаже нешто ново. Ви сте у томе успели. Савијанове заслуге?

Свакако. Када сам пре две године, попут многих Италијана, прочитао Савијанову књигу, помислио сам како би њена екранизација могла да промени перцепцију људи о мафијашким филмовима. Реалистичност с којом Савијано говори о Камори у својој књизи, другачија је од свега онога што сам могао да видим у филмовима. Савијано прича из позиције инсајдера, а то сам и ја покушао да урадим у свом филму, без гламура који често видите у ремек-делима попут „Кума”. Занимљиво је да у књизи постоји пример заснован на „Куму”, а Савијано каже да филм не добија инспирацију из живота, већ живот из филма, мислећи на вилу великог локалног мафијашког боса која је саграђена по узору на вилу филмског Тонија Монтане.

Како бисте препоручили свој филм ономе ко није прочитао књигу, а већ је видео много мафијашких филмова?

Овај филм је оригинал, у то нема сумње. Добра прича о групи припадника Каморе може бити привлачна зато што додирује универзалне теме као што су рат, смрт, пријатељство, лојалност, љубав. Из једне перспективе ово је филм о организованом криминалу, али из друге „Гомора” је и филм о стању човечанства.

Савијанов роман је позамашан, а Ви сте за филм искористили само неколико прича, по ком критеријуму?

То је био заиста највећи проблем, зато што се од Савијанове књиге могу начинити на стотине различитих филмова. Зато је сценаристички тим био овако бројан. И зато ми је драго што је филм награђен и за сценарио и што су чланови Европске академије за филм препознали вредности напора Мауриција Браучија, Уга Читија, Ђанија ди Грегорија, Масима Гаудиоса, Савијана и мог. Нас шесторо смо дуго размишљали, писали, брисали, да би се у једном тренутку одлучили да из романа преузмемо одређене делове на основу ликова и тема, руководећи се жељом да испричамо причу о Напуљу, животу у њему, али и да отворимо димензију појединих глобалних проблема.

Као што су загађеност средине, одлагање токсичног отпада као уносног бизниса богатих Италијана?

И то. Многи проблеми југа света повезани су са западњачким светским богаташима, тако да је оно што смо показали у „Гомори” нека врста метафоре на многе друге ситуације у свету. Конфузија између фикције и реалности такође је занимљив проблем о којем смо желели нешто да кажемо. Долази од Дон Кихота и Санча Пансе и стиже до америчких тинејџера који су у свом колеџу поубијали све који су им се нашли на видику, баш као што то чине у видео игрицама.

Стварност од видео игрица не разликују ни наполитански клинци?

Не, подједнако су безосећајни.

Баш као што је и Ваш филм безосећајан али и непристрастан. Немогуће је емотивно се везати за било који од ликова?

Осим за Наполитанце као целину, који трпе такав начин живота и не знају за боље. Желео сам да „Гомора” буде као документарни филм или као део ратне репортаже. Наравно, све је у филму реконструисано, ту су глумци, али желео сам да филм стилски буде такав да омогући гледаоцу да заборави да неко постоји иза камере. Извор филмског материјала је толико стваран и локације су веома моћне, да ми није било потребно да било шта визуелно улепшавам. Зато је за мене најлепши комплимент када су људи после премијере у Италији рекли да су мислили да је „Гомора” документарац.

Уводна сцена масакра у соларијуму је хиперреалистичка сцена мафијашког обрачуна. Да ли је то дописано?

Ту сцену сам дописао у сценарио током припрема за само снимање, јер сам открио да се криминалци свакодневно сунчају у соларијумима. Мислио сам да ако чланови криминалног клана почну међусобно да се убијају на оваквом месту, то може да буде нова интерпретација класичне филмске „сцене из бербернице”, када неко неком пререже гркљан. Желео сам да оваква уводна сцена помало дезоријентише гледаоца навикнутог на мафијашке филмове, но морате признати да је пуна атмосфере. Светлост у соларијуму, боје и сама машинерија изгледају као да су из научно-фантастичних филмова.

Али стварност није таква, Савијану су претили, како сте Ви прошли? Да ли сте били под притиском када сте почели да снимате филм? Како је друштво из Каморе реаговало?

Није било притисака, снимање је пратила њихова ћутња. На основу мојих изјава могли су да закључе да не желим да снимам филм против Каморе већ о њој. Да не снимам филм у којем бих им судио, већ да покушавам да створим однос са свим ликовима и људским конфликтима. Сигурно да је много помогло и то што они нису очекивали да ће филм бити оволико успешан.

Оно што је веома уочљиво у Вашем филму јесте перманентно одсуство италијанских власти на терену. Да ли је и то истинито?

Показати то јесте заиста мучно, нова влада са Берлусконијем на челу послала је војску у Напуљ. За мене је то нешто за показивање, попут каквог спектакла, али није довољно јер треба разумети Камору изнутра. Покушао сам да у филму укажем проблем едукације, незапослености и везе становника и државе. Камора живи у заједници и на свој начин решава проблеме људи. Савијанова књига је зато веома важна, јер су Италијани после ње коначно почели гласно да причају о овом проблему, па је влада коначно нешто и предузела.

Реалистичност и животност красили су и Ваше претходне филмове, доживљавате ли себе као редитеља реалисту?

Не снимам филмове зато што мислим да могу да променим свет. То је проблем и посао политичара. Не волим нарочито ни филмове такозване поруке. Једноставно, причам филмске приче сликама, емоцијама и ликовима. За мене, филм је експресија више него информација. Не желим да уверавам људе у способности филмског ствараоца, у то шта све ја као редитељ знам и умем. Више волим да гледаоцу омогућим да спонтано постане део приче коју гледа и доживљава, да му омогућим да има утисак да стоји негде тамо и посматра шта се око њега догађа.

Дубравка Лакић

--------------------------------------------------------------------

Добар филм треба да рефлектује стварност

Освајате свет са „Гомором” а Паоло Сорентино са филмом „Il Divo”, о вези бившег премијера Андреотија са мафијом? Случајност?

Потпуна случајност! Неки италијански критичари напали су нас да смо на Канском фестивалу, у којем смо и један и други учествовали, Италију представили у негативном светлу, што је глупост. Сматрам да добар филм треба да рефлектује текућу стварност. Мислим да смо и Сорентино и ја у томе успели, говорећи о начину на који Италија напредује.