Злочин, смрт и политика

Дуго се питам шта је доминантан мотив политике у нашој јавности. Деценијама је он био конструисан широко и високо, почев од политичке слободе, националног ослобођења, преко демократије, социјалних права, стварања новог света у којем владају пролетери, европеизације, ретрадиционализације... Током протеклих десетак година сви мотиви народног бунта свели су се на смрт или опасност од ње. Крваве кошуље, бунт против мера уведених због епидемије, Србија против насиља и данас блокадна буна покренута након смрти људи у Новом Саду... Сви су се догодили након смрти или опасности од ње. 
Верујем да је реч о тренду, који је на Западу већ дуго присутан, али он нигде није постигао овакву распрострањеност и успех. Мислим да они потичу из српског осећаја посебности, пре свега негативног, али и позитивног. Механизам који је успостављен представља једну антиполитичку машину. Тако су демократија, али и сама политика, избачене из света активизма који функционише на бинарном принципу добра и зла. Важно је само да будете на правој страни и све је решено... Или ће решења можда, када „светлост победи”, о истом трошку, да се не мучимо разним небинарним недоумицама, донети неко други? 
Требало је убедити српски народ да је Сребреница колективна срамота, која га може коштати државе и ко зна чега још, док, рецимо, Јасеновац није ништа више од логора у којем су неки отпадници од људског рода и изроди хрватског народа убијали антифашисте, међу којима случајно и Србе. У време владе Демократске странке и СПС-а научени смо и да смрт странца нема исту вредност код нас и у свету. Када су на граници с Француском почетком деведесетих полицајци пуцали на аутомобил с нашим држављанима, убијено је дете. За нас је то била вест. За нацију чији су активисти две године касније пред камерама шамарали запослену у културном центру СРЈ и чији је председник изјавио да се „српска деца више неће смејати” – ни толико. Да не помињем како је управо тих година у пријатељској Грчкој полицајац насред улице хладнокрвно убио српског тинејџера, па убрзо био ослобођен. Шеснаестогодишњак није био наоружан, нити је био претња полицајцу. Зато је убиство француског држављанина Бриса Татона у Београду кажњено драконски, као десетак тешких убистава у збиру, а кампања у Француској је била таква да је наша амбасада примала претње, а амбасадор доживео инцидент на сахрани. Али, важно је да су Срби кајали, јавно, организовано, уз помоћ прозападног НВО секора, али и тадашњег председника републике. 
Када данас читамо о окидачу кризе која је довела Милошевића на власт, масовном убиству које је Албанац Азиз Кељменди извршио у параћинској касарни почетком септембра 1987, ми слушамо о медијској злоупотреби убиства, стотинама демонстраната на сахрани једног од убијених војника у Београду и оцу убијеног који каже како не жели да смрт његовог сина буде употребљена у националистичке сврхе. Колико се то време разликује од нашег, или је можда само мета кампање важна? Пре две године чули смо да бол „не припада само родитељима убијених”, већ и свим грађанима. Разлика је у томе што је делу наших политичара и јавних личности гадна српска нација, па би једну увек некрофилну антиполитику прихватили увек, осим када је противна њиховим циљевима или је у политичком интересу српског народа. 
У Црној Гори је под притиском НАТО-а и Хрватске подигнута спомен-плоча на затвору у којем није убијен или умро ниједан хрватски заробљеник. Геноцид може бити и злочин без људских жртава, подучавао нас је један од идеолога српског аутошовинизма Војин Димитријевић. А може ли злочин тероризма бити дејствовање звучног топа? 
Недавно ми је писао један адвокат који тврди да може. Ево дела његовог писма: 
„Тог дана сам с породицом присуствовао мирном скупу и лично осетио употребу непознатог недозвољеног оружја које је производило продоран звук налик млазном мотору авиона који се приближава огромном брзином и пре свега има за последицу стварање страха и панике код присутних.
Само пуком срећом избегнете су тешке последице по учеснике скупа, што се односи и на чланове моје породице.
Правно гледано, непозната лица су извршила кривично дело тероризма према учесницима скупа и ту немам било каквих дилема, имајући у виду све околности случаја.”
Ко са тим можда није сагласан, као рецимо ја, осуђен је самим својим ставом. Зато адвокат закључује: 
„Стога, ваш паушални и увредљив коментар о овом догађају, осим што вређа достојанство свих учесника скупа, неселективно и њихову здраву памет, управо супротно доводи у питање вашу способност за нормално расуђивање. Овакве изјаве непримерене су за универзитетског професора.”
Разлог адвокатове љутње лежи у чињеници да сам инцидент са звучним топом упоредио с масовним тровањем само албанске деце на Косову и Метохији 1990. године. И ту долазимо до тога да покрет који не познаје српску нацију – већ су за њих сви грађани и грађанке, мада има довољно самоконтроле да међу 300.000 окупљених некако спречи истицање макар једне заставе ЕУ – ипак и даље није ресетован од раније доминантног национализма. Албанци су људи као и наши грађани и грађанке, па не могу сви бити шовинисти и лажови?! Јер, истина да то једнонационално тровање није никога убило, али њих 7,421 је тврдио да је отрован, поверовале су им њихове породице, а с њима и читав албански народ, Европска економска заједница и САД. Жртве имају удружења, а од неименованих последица се неке наводно и даље лече! После тридесет и пет година!
И шта је могући исход? Вероваћемо да се 1990. хиљаде албанске деце отровало, као и да су српска деца 2004. у Ибру подавила албанску па је погром над хиљадама наших суграђана (више не и сународника), рушење 2.500 кућа и спаљивање 26 цркава можда нешто сасвим оправдано? Пленуми ће разрешавати редовне професоре, што је и логично, пошто су исти великом већином прихватили да исте беспоговорно слушају. Док меленијаристичка хистерична грађанија (никако „руља”) буде спаљивала вештице и вешце који „друкчије кажу” па тиме и „клевећу и лажу”, мало је вероватно да ће земљу водити пленуми и зборови. Свако ко се сећа кућних савета зна да такве установе знају и умеју врло мало. Али, нема разлога за бригу – владаће нам добре чике које у њиховој земљи тренутно углавном зову фанатицима, лудацима и корупционашима.

*Професор Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа