Деоба Јакшића

Уочите разлику. Осим што сам у једном тренутку поменуо "ауторску бламажу", у мом претходном тексту није било ни једне личне увреде на рачун Бошка Јакшића. А одговорено ми је салвама увреда, провокација и денунцијација које немају никакве везе са темом. И то се не дешава први пут. Има људи који пристојност схватају као знак слабости и кукавичлука. Према таквима је тешко бити фин. А можда и не треба. Зато му овај пут одговарам како заслужује. А од њега и "Политике" зависи да ли ће то бити крај полемике – или тек почетак.

Једино што у опширном Јакшићевом тексту макар издалека личи на истину јесте теза "ја о њему две реченице, а он мени читаву колумну". Међутим, нисам ја први поменуо Јакшића, нити би ми, да се сам није закачио за мене, икад пало на памет да се бавим његовим заморним колумнистичким сочињенијима, која не читају пажљиво чак ни њихови наручиоци. Ја у "Политици" пишем тек сваког другог уторка. Дакле, мало чешће од Марчела, Боре Чорбе, Мирјане Бобић, Соње Лихт, Марка Видојковића и осталих јавних личности којима је "Политика" у последње време широко отворила своје странице. Јакшић пише сваке недеље. Дупло чешће. И мени то не смета. Чак ми се у почетку чинило да Јакшић представља благи напредак у односу на свог непосредног претходника на почасном колумнистичком месту постпетооктобарске "Политике". Наиме, онај први је сматрао да одузимање и независност Косова треба да буде заслужена казна за Србију због Милошевићевих греха и злочина, док Јакшић ту исту ствар покушава да нам представи као неку врсту незаслужене награде, такорећи, ослобађање од баласта и прилику да се коначно окренемо будућности и евроатлантским интеграцијама. (У сваком случају, по квалитету анализе објективности и разумевању за српске позиције обојица су далеко испод, на пример, бившег америчког амбасадора Вилијама Монтгомерија, а ни он, да се разумемо, није никакав србољуб.)

Елем, мени Јакшић не смета. Моја истина насупрот његове (њихове) истине. Чињенице и читаоци нека просуде. Добро, однос није баш сасвим равноправан, али рецимо да је то подношљива размера. А богме сам и навикао на сличну пропорцију када је реч о заступању неког државног интереса по српским медијима. Е, али Јакшић и другови неће ни тако (не)равноправну утакмицу. Они воле – навикли су – да се играју само онда када су на терену сами. Или када противник лежи везан, по могућству, запушених уста. Зато Јакшић и покушава да ме измишљотинама и инсинуацијама дисквалификује и потпуно избаци из игре. Боже, шта ли би тек било да ја којим случајем нисам "привилегован", и да они нису "угрожени"?

Па, ја сам о ономе чији би, по Јакшићу, колумнистички портпарол требало да будем јавно рекао и написао горе ствари него што би Јакшић и други моји дежурни критичари и у сну смели да помисле о својим газдама – које немају. Ево само неких синтагми и наслова: "Српски Горбачов", "Воја без земље", "Коштуничин почасни круг"... Критиковао сам му економску и кадровску политику, а после црногорског референдума га означио као објективно најодговорнијег за тај историјски неуспех. Али, исто тако, на пример, не могу и нећу да не похвалим и подржим његов досадашњи косовски ангажман, нити да – не бих ли остао поштеђен оптужби разних Јакшића – лицемерно ћутим онда када мислим да је у праву. Генерално, више сам кудио него хвалио, али сам увек настојао да мој суд буде праведан. И надам се да нисам грешио много. Зато моје анализе слушају чак и они који не деле моја политичка уверења – или оно што Јакшић верује да су моја политичка уверења. А разуме се да ћу да сметам онима којима "узимам хлеб" и чије личне или партијске интересе угрожавам.

Него, није ли збиља мало глупо да се ја озбиљно правдам човеку који је, све док пре неколико месеци није постао омиљени колумниста Стејт департмента и Данијела Фрида, у српским медијским круговима био углавном познат само као аутор знаменитог текста "Полемика о сунђеру", у којем је, 13. децембра 1996, док су се Београдом ваљали протести због поништења резултата локалних избора, а његове колеге у "Политици" водиле тешку битку за право на објективно информисање, весели Јакшић из Рима, у форми акростиха, преко страница "Политике" слао еротске поруке личне природе? (Дотично ремек-дело се још и данас може пронаћи на Интернету, на адреси http://misicb. tripod. com/lektira/akrostih. htm.)

Друго, нисам Бошку Јакшићу посветио читаву прошлу колумну. Не знам да ли је приметио, али Јакшић и његов смешни покушај да Ненада Чанка представи као "трагичног јунака" били су ми повод да се мало конкретније позабавим политичким ликом и делом једног од два, наводно, љуто завађена новосадска "фирера" (оног што више вуче на дучеа, а носи жуту траку око руке и палестинску мараму око врата). И немојте ми само покушати импутирати да браним оног другог (односно првог). Напротив, третирао сам их као две различите, али потенцијално подједнако опасне форме исте антидржавне политике. Јакшић ме у том контексту занима само као карактеристичан – не знам да ли баш сасвим случајан – случај тенденциозног ("злу не требало") прања и пеглања Чанкове биографије и његових политичких неподопштина. И можда се оволики гнев на мене и "Нову српску политичку мисао" и сручио управо зато што смо, заједно са – надам се – већим и нормалнијим делом јавности, препознали и малчице омели ову операцију "спасавања редова Ненада".

 "Курва о поштењу – војник о скраћењу." Ова стара војничка пошалица пада ми на памет док читам Јакшићев трагикомичан напор да своје јадно полтронисање и петоколонаштво представи као врхунац грађанске храбрости и интелектуалног поштења. Кад се то весели Јакшић преобрази у такву јуначину па да у – наводно – провладином листу јуриша на, наводно, провладиног колумнисту? И како је само кроз све ове године и деценије успевао да затоми и контролише ту своју лављу природу? Како то да није овако слободоумно рикнуо са страница Брозове, Стамболићеве, Милошевићеве или Ђинђићеве "Политике"? Него баш сада, усред ове Коштуничине (и Тадићеве) страховладе?

Нисам нимало одушевљен стањем српске политичке и медијске сцене. Али тешко да је баш гора и једноумнија него пре пет, 10 или 20 година. И зато не могу да се не запитам који ли је то допинг од Јакшића, сада, под старе дане, направио овако бескомпромисног борца против силе и неправде, овако слободоумног тигра који на страницама "режимске" "Политике" саветника председника владе назива "консиљере" и храбро кличе како Србија треба прва да призна независност Косова. У ком ли је то казамату – или рајској долини – до сада живео? Ко ли нам је то ову Трноружицу напрасно пољупцем из сна пробудио? У каквој ли су га римској тамници годинама крили да пригуше тај одважни глас? Или ће, ипак, бити нешто друго? Није ли се Јакшић тако разгоропадио управо зато што зна да тиме, заправо, ништа не ризикује, а да ће, с друге стране, неким моћним ушима бити веома драго да то чују?

А што се хонорара тиче, нажалост, прилично су скромни. Али, у сваком случају, овај последњи радо уступам Бошку Јакшићу и Ненаду Чанку као свој прилог њиховој "антифашистичкој" борби. Надам се само да га неће прокоцкати.

До свиданија, господине Јакшићу... Следећи, молим!