Ужас ратних траума

"Ћеиф" Мирзе Фехимовића је драма фрагментарне структуре, чија се радња одвија у Сарајеву 2001. године, а главни актери су чланови две породице, од којих се једна враћа из избеглиштва у Енглеској. Из њиховог сусрета се рађа низ сукоба и битних питања: суочавање са прошлошћу, сећање на насиље и ратна пустошења, осећање кривице, затим демистификација фабрикованих митова о патриотизму и херојству, итд. Писац их поставља луцидно, понекад поетично, уз благи хумор који мало растапа свепрожимајућу трагичност.

Представа редитеља Егона Савина је једноставна, прецизна, непретенциозна, одмерена у емотивном изразу. Ова резервисаност у испољавању емоција чува игру од пада у патетичност, што је чест случај у контексту представљања рецентне трауматичне прошлости на просторима бивше Југославије. Глумци сведеним средствима, суптилно, а веома експресивно представљају дубоку трагичност и патњу жртава беспоштедних политичких конфликата, где су сви губитници, без обзира на то да ли су отишли или остали. Љубомир Бандовић изузетно аутентично обликује лик ратног инвалида Салка Халиловића који је фасцинантно задржао ведрину духа, радознао је и самоироничан. Душанка Стојановић игра његову уморну и осетљиву супругу Есму, која је утеху пронашла у религији и непрестаним молитвама.

Небојша Љубишић наступа у улози Стевана Петровића, који се враћа из Лондона, где је са породицом отишао неколико месеци након почетка рата. Његова разочараност, горчина и резигнираност су најизраженији, можда због ширине његове спознаје, односно чињенице да је он искусио и живот на другој страни, који се на неки начин указао као усамљенији и страшнији. Радмила Томовић игра Стеванову супругу и Есмину сестру Муневеру, у којој коегзистирају безгранична радост због повратка и туробна реалност конфронтације са напуштеним домом и остављеним пријатељима... Нико од ових ликова није поштеђен последица колективних ужаса политичких сукоба, и сви они, помало чеховљевски, живе ружне копије живота, али ипак задржавају наду, упорност и вољу за опстанком.

Ликови троје деце су представљени луткама, које воде старији глумци (Лако Николић, Ана Сакић, Јована Цветковић). Овај редитељски поступак је изузетан због иманентне метафоричности која је сценски ефектна, а може се схватити као отелотворење идеје о немогућности опстанка невиности, фрагилности и искрености деце у реалности коју испуњавају свеприсутна мржња и деструкција у основи комада.

Представу Егона Савина карактерише и изражајна, прегнантна, узнемирујућа тишина коју, понекад, прекидају помало сабласни звуци уличне буке, наглашавајући неподношљивост тог привидног мира. У дубини, углавном огољеног простора за игру налази се низ празних столица које стално, врло ненаметљиво, а сугестивно, указују на застрашујуће одсуство бројних људи, односно непрестани су подсетник језивих страдања. Та суптилност у изразу, одсуство предвидивости и илустративности, а нагласак на метафоричности и асоцијативности сценских знакова, јесу особености које представу "Ћеиф" чине уметнички вредном, у њеној сликовитој анализи наше посттрауматске реалности, где су сви беспомоћно укопани у неком међупростору и међувремену, вакууму у којем не постоји живот, већ само некакав одблесак живота. Али и десператан и задивљујући порив да се ипак преживи.