Ко је ко­ло­ни­зо­вао пар­ла­мент

Скуп­шти­на Ср­би­је већ го­ди­на­ма у свим ис­тра­жи­ва­њи­ма јав­ног мње­ња ни­ка­ко да се по­диг­не са дна ли­сте др­жав­них ин­сти­ту­ци­ја у ко­је гра­ђа­ни има­ју по­ве­ре­ња. О то­ме све­до­чи и но­вем­бар­ско ис­тра­жи­ва­ње „Стра­те­џик мар­ке­тин­га” у ко­јем је све­га де­вет од­сто ис­пи­та­ни­ка да­ло по­зи­тив­ну оце­ну пар­ла­мен­ту, док се не­га­тив­но о ра­ду срп­ских по­сла­ни­ка из­ја­сни­ло чак 66 од­сто ан­ке­ти­ра­них.

Кад би не­ко гра­ђа­ни­ма по­ну­дио да и ква­ли­та­тив­но опи­шу рад срп­ске скуп­шти­не, ве­ро­ват­но би нај­че­шће ко­ри­шће­не ре­чи (оце­не) би­ле: гло­ма­зно, ску­по, не­е­фи­ка­сно. Ар­гу­мен­те за то мо­гли би да на­ђу ма­ло ре­дов­ни­јим пра­ће­њем пре­но­са скуп­штин­ских сед­ни­ца на про­гра­му Јав­ног сер­ви­са. Јер, че­сто се мо­же ви­де­ти да у са­ли, то­ком рас­пра­ве, се­ди тек не­ко­ли­ко де­се­ти­на по­сла­ни­ка, а ути­сак је да чак ни сви они не слу­ша­ју па­жљи­во оно­га ко им се обра­ћа са скуп­штин­ске го­вор­ни­це.

С пра­вом се мо­же по­ста­ви­ти и пи­та­ње за­што би уоп­ште слу­ша­ли кад ће се у да­ну за гла­са­ње из­ја­сни­ти она­ко ка­ко им из стран­ке бу­де на­ло­же­но пре­ко ше­фа по­сла­нич­ке гру­пе. Иако су, по Уста­ву, по­сла­ни­ци вла­сни­ци ман­да­та, истим ак­том им је до­зво­ље­но и да свој ман­дат „ста­ве на рас­по­ла­га­ње стран­ци”. Ту мо­гућ­ност су, на­рав­но, пре­ко блан­ко остав­ки, од­мах ис­ко­ри­сти­ле све стран­ке, осим ЛДП-а, пре­тво­рив­ши на тај на­чин по­сла­ни­ке у нај­о­бич­ни­ју гла­сач­ку ма­ши­ну. Па­ра­док­сал­но, али упра­во је то би­ла јед­на од нај­ве­ћих за­мер­ки ан­ти­ми­ло­ше­ви­ћев­ске опо­зи­ци­је то­ком де­ве­де­се­тих го­ди­на про­шлог сто­ле­ћа.

Чак ни та ма­ши­на сад не ра­ди нај­бо­ље, бу­ду­ћи да мно­ги за­ко­ни и да­ље че­ка­ју на усва­ја­ње. Објек­тив­но, ме­ђу­тим, део од­го­вор­но­сти, ко­ји је у овом слу­ча­ју ве­ћи, сно­си и Вла­да Ср­би­је ко­ја пар­ла­мен­ту још ни­је до­ста­ви­ла све за­ко­не чи­је је до­но­ше­ње обе­ћа­но у овој го­ди­ни. То, ме­ђу­тим, не ума­њу­је од­го­вор­ност по­сла­ни­ка ко­ји ни­су из­гла­са­ли ни за­ко­не ко­ји су им по­сла­ти, већ су вре­ме тро­ши­ли на ме­ђу­соб­не рас­пра­ве, по­пут оне из­ме­ђу ра­ди­ка­ла и на­пред­ња­ка око то­га ко­ме при­па­да­ју ман­да­ти по­сла­нич­ког клу­ба „На­пред, Ср­би­јо”.

Пар­ла­мент се та­ко, ка­ко је не­дав­но оце­нио То­ми­слав Ни­ко­лић, пре­тво­рио у по­зор­ни­цу оних ко­ји су из­гу­би­ли из­бо­ре. А вла­да­ју­ћа гар­ни­ту­ра ни­је учи­ни­ла ни­шта да се то про­ме­ни, све­сна да ће у да­ну за гла­са­ње има­ти по­треб­ну ве­ћи­ну да до­не­се све што је на­у­ми­ла.

Та­ко­ђе, гле­да­но са дру­ге стра­не, мо­же се ре­ћи да сли­ка пар­ла­мен­та од­ра­жа­ва сли­ку дру­штва, јер је ипак реч о на­род­ним по­сла­ни­ци­ма. Про­блем је, ме­ђу­тим, у то­ме што су оне ко­ји се­де у пар­ла­мен­ту би­ра­ле стран­ке, на осно­ву по­ве­ре­ња ко­је су им ука­за­ли би­ра­чи, али не и са­ми гра­ђа­ни на не­по­сред­ним из­бо­ри­ма. А оце­на с по­чет­ка тек­ста – као и чи­ње­ни­ца да, пре­ма истом ис­тра­жи­ва­њу, ве­ће по­ве­ре­ње код гра­ђа­на ужи­ва­ју ауто­ри­тар­не ин­сти­ту­ци­је, по­пут Цр­кве и Вој­ске, не­го Скуп­шти­на као је­дан од сту­бо­ва де­мо­кра­ти­је – мо­гла би да бу­де до­во­љан раз­лог стра­нач­ким чел­ни­ци­ма да се за­пи­та­ју ка­кве љу­де би­ра­ју за пар­ла­мент.