Ни са 85 година није стигао да остари

Вук Рашовић ће у децембру напунити 86 година. Неко би рекао да је време за свођење рачуна. Код легенде домаћег џуда то питање се не поставља. Уосталом, наслов његове биографске књиге „Нисам стигао да остарим” је прави одговор. Узгред, два издања. Нове промоције су на прагу.
Договарамо разговор, термин бира Вук:
Најбоље је око поднева. До тада завршавам већину ствари везаних за тренинг. Пре подне су теретана и базен у Кошутњаку, где имам, захваљујући управи, идеалне услове. Радим и спаринг, али не налазим партнера тако лако, а не желим да се намећем и, можда, сметам клубовима.
Невероватан је, толико енергије, толико воље, акција. Једном га је велики пријатељ Милун Делић описао кратко и јасно:
Вук не стаје, једва га пратимо.
У припреми за разговор тражимо податке и једноставно тешко је определити се за област по којој би Вук  Рашовић био преознатљив. Смеје се на ту констатацију и предлаже да идемо редом.
Био сам присутан у свим спортским сегментима. Иако сам касно почео са џудом, имам најдужу каријеру. Борио сам се од 1961. до 2019. Последњи сениорски меч на Отвореном првенству Београда имао сам са 57 лета 1996. године. После тога сам се окренуо ветеранском такмичењу . Био сам првак државе, победник Купа Јадрана , репрезентативац 12 година. Славио сам против великих имена, поменућу Немца Артура Шнабела, апсолутни сениорски првак Европе, бронзани са Игара у Лос Анђелесу.
Као тренер стварао је клубове и шампионе. Поменимо Вождовац Трудбеник, Машинац. Завршио је Вишу тренерску школу, одсек џудо.
Велики број такмичара је радио под мојом командом. Некад сам рекао да сам имао више џудиста него неке странке гласача. Драган Косић је са мном у углу освојио медаљу на Европском у Паризу, имам и национално признање. Радио сам са првацима Балкана, са такмичарима који су имали високе европске резултате, са шампионима Југославије... Бити најбољи у њој није било лако. Проучавао сам технику, тражио хармонију покрета, волео да победе, моје и мојих бораца, буду резултат вештине, демонстрација лепоте овог спорта.
Био је цењен судија. Држао се строго правила. Присећа се:
На првенству Европе у Паризу судио сам борбу између Француза и Совјета. Француз је направио грешку, коју многи не би констатовали, јер је домаћи такмичар. Нисам се двоумио, победио је совјетски представник, због чега су домаћини били љути. Само две недеље касније моје суђење је анализирано на великом семинару и једноставно су рекли да тако треба да се суди, да се тако чува интегритет дељења правде.
Поред рада у близини струњача Вук Рашовић је био и спортски радник. Председник савеза Београда, Србије и Југославије. 
Лепо време. Преузео сам био велику улогу. Истина, није било много пара и нису се баш тукли да буду на челу савеза. Морало је да се ради како сам замислио. И то се знало. Имао сам велику помоћ значајних људи из државе, па смо добили органзацију Европског првенства 1986. и Светског 1989. 
Београд је проглашен за велики центар, Европско је било најбоље организовано до тада. На Светском су се први пут такмичили и мушкарци и жене и шампионат је трајао шест дана. Чинио је бројне потезе не би ли џудо био више у јавности:
Отац ми је рекао да на телевизији гледа бројне спортове, али да нема џудоа, па је питао чиме се ја то бавим. Београд је тих година био кандидат за организацију Олимпијских игара 1992, имали смо резултате и подршку тада важних људи: Миладина Шакића, Слободана Копање, Богдана Шундерића, Александра Бакочевића... Драгомир Бечановић је 1989. био светски првак и спортиста године у анкети „Спорта”. Велику улогу је тада имао познати новинар Томислав Зечевић који је жирију, састављеном од врхунских спортиста, објаснио какав је резултат Беча постигао. Било је љутње неких функционера, али награда је била на правом месту.
Ван џудо организације, у два мандата је био члан Олимпијског комитета, радио је у разним комисијама, борећи се за, на папиру, мале спортове.
Душан Османагић из стоног тениса би почињао дискусију и онда би рекао да ће све да објасни Вук. Моја теза је била: ако има зоби за коње, односно велике спортове, мора нешто да буде и за врапце, односно нас.
Остале су још две области. Прва је медијска.
С Драгишом Ковачевићем на СОС каналу промовисао сам џудо, преко 1500 емисија о шампионима, тренерима и највише деци.
Као ветеран освојио је 87 медаља, 62 златне, 18 сребрних и седам бронзаних. Светски првак 14 пута, а европски седам. По много чему рекордер.
Лепо је, 21 пут сам слушао „Боже правде”. У Торонту и Лондону сам 2005. био шампион у супер тешкој и апсолутној категорији. Победио сам тада и сјајног рвача Јосипа Чорка и тиме заслужио поштовање људи из рвачког света. Мој тренинг је једном гледао чувени Читаковић, који је заслужан за моје бављење овим спортом. Само ми је рекао после тренинга да му је све јасно.
Био је један од осниваче Ветеранске асоцијације Србије. Помиње да су некад ту били Миљан Миљанић, Бора Станковић, Јездимир Станковић, Марко Валок, Срђан Мркушић, и данас има активних „младића”. Предњаче Бата Ђорђевић и Иван Ћурковић који је иначе амбасадор Светске џудо федерације.
Добитник је великог броја признања: Орден рада са сребрним венцем, Мајска награда, Златна значка Министарства спорта. Светска џудо федерација му је доделила признање Великог мајстора џудоа, добитник је и Специјалног признања, ветерани су га прогласили за „Великог шампиона”, почасни је академик Међународне истраживачке академије наука и уметности (МИАНУ), са седиштем у Београду...
Каже, уз осмех, да је било људи који су многе ствари заборавили, који су се променили, којима можда и није пријао Вук такав какав је.
Када све погледам ја сам заправио био промотор. У свим областима, то ми је пријало. У овом периоду осећам и мало олакшање. Увек има сјајних људи са којима се дружим. Још када бих чешће налазио спаринг партнере. Али да не сметам младима док се развијају, посебно сада, када је џудо организација баш за пример.  
Уз поздрав Вук рече:
Ево савет, бесплатан. Шетајте што више. Дружите се са природом, освежите тело и, што није мање важно, срешћете неког. Дакле, шетај!
Да, са 85 година Вук Рашовић није остарио. Да подвуче црту не пада му на памет. Његова каријера је путоказ за многе.