Све смо ово већ прошли

Као редовни посетилац северне трибине и неко ко све гледа са стране, пошто нисам члан навијачке групе, осетио сам потребу да кажем како сматрам да размишља већина верних звездаша, јер се у данашње време то потпуно изгубило у овој какофонији разних гласова, порука и прозивки.

Никад се никоме нисмо правдали и кад нисмо били у праву, а камоли кад смо у праву. Такав је став. Када прође довољно времена људи ће схватити сами. Наравно да треба писати, историје ради и да те нико не би варао на твоје очи, али никада се правдати. То су две одвојене ствари, када из њиховог напада ти преокренеш у свој. Не можемо да кукамо, једноставно ми то нисмо. Баш кад нас сатерају уза зид онда креће борба и досад је увек била успешна.

Прво полазим од окружења око мене, кад видим млађе другове. Могу да причам, они да гледају и да слушају, али не вреди. Нису осетили то једноставно и можда сваки педесети и може да разуме тренутак о којем му причаш. Остали као да не чују, тачније све данашње информације буду им важније од онога што им се каже, а запазе 10 потпуно небитних ствари у току три дана и све се своди на то. Шта студенти који су на улици – колико год да мисле да су добронамерни у својим деловањима – могу да знају са 23, 24, 25 или 26 година? Па они су имали по 10, 11, 12, а највише 16 година кад је дошла тренутна власт. Они се не сећају ни Тадића, а да не говоримо даље. То даље је из неке 2004. године, а чини се као да причамо о нечему што се десило пре 200 година, а не пре 20. Тако делује, и онда схватиш да вреди својима објашњавати, њима за које знаш да ће касније да пореде, да мере, уместо да покушаш некој већој маси да објасниш нешто. Многи ти пошаљу текст и напишу – види овај бот шта пише, а онда ти се тамо ређају деца и остали по команди, па тако све губи на тежини и губи смисао. Истине ради, увек ћу да напишем шта мислим, али никоме никад да се правдам. Од тога нема ништа. Не разумеју људи или данашња деца, што на трибини, што на улици што се боре за нешто. Не могу они да се ставе у ципеле некога ко је прошао све ово и још је некако позициониран као група у друштву.

Увек као пример узимам наше двориште и те године кад је Драган Џајић био председник. Из тог микропримера на звездашкој маси, може лепо да се види цео образац како се ради и шта се ради. Негде средином деведесетих година прошлог века и почетком двехиљадитих није тајна да је Партизан царовао овим просторима. Од Мирка Марјановића, уз паузу после 5. октобра, али су се брзо вратили на исто. Звезда није имала тај третман од стране државе и једноставно, тако је било. Правили смо добре играче, продавали их, клуб је увек био на некој нули. Када дођу дербији победимо их, а они узму титулу. То нам је увек био параметар за сезоне које си знао да не можеш да освојиш титулу. Ту су били и Обилић и Железник и ко све не, било је јасно да и они морају да се задовоље, да ли првенством или купом. Тада је над Звездом могао да се иживљава ко хоће. Али дође дерби, они играју Лигу шампиона, а ми им дамо три гола на „Маракани”. То је такође нама била потврда и сатисфакција у тим временима кад су ведрили и облачили Мирко Марјановић, Зечевић, Бјековић, Караџић. Десило се и да у сезони 2004/05. извучемо прво ПСВ у квалификацијама за Лигу шампиона. Играли смо код куће 3:2, победили смо и надиграли их, а у Ајндховену смо изгубили са 5:0. Тада је већ почело да се осећа незадовољство, имајући у виду и да је Партизан годину дана пре ушао у Лигу шампиона. Након тога смо играли квалификације за Лигу Европе са Зенитом. У то време мало ко је знао реалну снагу Зенита. Овде људи нису имали тај колективни осећај, мислили су да је Зенит неки источни клуб који би Звезда морала да прегази, а онда је уследио први меч, када смо на гостујућем терену изгубили 4:0. Већ после те утакмице осетило се да се у новинама с јасном намером наглашава да наша управа не ваља, како је за све крив Џајић, а да би народ долазио на стадион када би се десиле неке промене. Наводили су да га плаћене „Делије” бране, он их води на гостовања и плаћа им, а у тим годинама све групе из бивше Југославије су овако путовале, уз то смо ми имали шенген визе, све и да смо сами нисмо могли без гаранција које је једино клуб могао да да. Тако су почели у новинама да излазе текстови како је Драган Џајић упропастио Звезду, а како су „Делије” плаћеници који га штите.

Тада није било „Инстаграма”, „Фејсбука”, „Твитера”. Ујутру си могао да купиш новине на трафици, па тек сутра ујутру да добијеш нове информације. Ово истичем јер данас у току једног дана успеју да пласирају неку лаж по пет пута, ако не и више. Тада се веровало новинама као да их пише црква, а мало по мало дође и реванш. Чудна нека атмосфера, али није се веровало до краја да може нешто да буде. Ипак, за сваки случај одштампани су леци на којима је писало да су „Делије” причале са управом клуба и да су и они сами изразили незадовољство, као и да је направљен договор да се сачека пауза где би управа покушала да појача и редове управе и тим. То је све писало на летку који је подељен северу, а можда и целом стадиону. Било је, рецимо, између 20.000 и 25.000 људи. Кренуло је тако што смо повели, они изједначили и када су повели са 2:1 кренула је агонија. Са запада се чуло „Џајо, одлази” и као тајфун је прешло преко наше трибине, цео север је прихватио и скандирао. Очи закрвављене свима. Тада је екипа „Делија” бројала много мање људи него данас. Људи на шипкама су се погледали и само сишли са шипки. С данашњим сазнањима и свим што ће уследити, ово је једна од највећих грешака севера икада. Подлегли смо притиску и нисмо реаговали у пресудном тренутку. Кренуо је општи хаос на стадиону. Са запада су летеле столице ка ложи, пуцала стакла, Џајић је бежао из ложе, на северу су летеле столице из 34. реда и падале у 10, па су људи из 10. реда ишли да нађу ко их је погодио, а затим је уследила општа туча на северу. На све то је ушла полиција и кренула да празни север јер је утакмица завршена. Екипа која је успела да се споји пружила је отпор, али је жандармерија избацивала људе напоље и наставило се јурење по Улици Љутице Богдана. Углавном је полиција јурила нас. Добијали су људи батине, али и кривичне пријаве и наредних дана након тога. Завршила се утакмица, а три дана касније играли смо са Зетом на „Маракани”. На утакмици где је отеран „тиранин”, како су новине називале Џају, где је „ослобођена” Звезда, где су те „плаћене ’Делије’” капитулирале, појавило се између 300 и 400 људи на северу и можда још толико на истоку и западу. Ако је било 1.000 људи укупно – пуна капа!

Дакле, десиле су се промене, отеран је онај због кога „прави навијачи” нису хтели да долазе, и шта је резултат? Празне трибине и хиљаду људи и наредних година.

Да ствар буде још гора, мало пре ове две утакмице Џајић је позвао неколико представника трибине на разговор, када им је искрено и отворено рекао да Мишковић хоће да преузме Звезду, да хоће да да милион и да се све пита и да он то неће допустити. Говорило се да има план да руши „Маракану” да би се ту градило ко зна шта, а ово је само део приче. Неки нису чак ни озбиљно схватили шта је Џајић тада рекао. Када се догодило све ово и када се после годину дана неке прелазне владе појавио Драган Стојковић Пикси као једини кандидат за председника, где му је десна рука био син Мишковића и један од мини-тајкуна Мишковића, јасно је било у којем правцу иду ствари. Али наредне две сезоне освојили смо две дупле круне и два пута играли Лигу Европе. Након тога је уследио мистериозни нестанак председника клуба, који је једног дана сазвао конференцију и рекао како се заситио свега, већ сутрадан напустио земљу и оставио клуб празан. Није много времена прошло, а на чело клуба је дошао Топлица Спасојевић, такође један од имућнијих људи Мишковића, а његова администрација је констатовала да је дуг након одласка Пиксија између 16 и 20 милиона евра. На све то Пикси је распродао цео тим, који је иначе од Џајића наследио и који је вероватно, кад се све скупи, продат за око 30 милиона. Дакле, поред тога што је недостајао новац од продаје играча, клуб је био у дугу од око 20 милиона евра! Поставља се питање како. Нико није умео да објасни. Након Топлице, чији смо одлазак тражили кад смо играли нерешено, уколико се добро сећам, с Апоелом, а на почетку првенства имали два ремија, дошао је Ден Тана! Нису више знали кога да нам доведу, па су поставили човека који није био у стању да буде на тој позицији. На сву поменуту муку око клуба, у том периоду су ухапсили Џајића, да све буде на свом месту, што би се рекло. Човека који је легенда не Србије и Југославије, него Балкана, Европе, па чак и у светским оквирима, људска и играчка величина. Оптужили су га за нешто што прво није доказано да је радио, а све и да је радио, замислите лигу састављену од Зечевића, Бјековића, Аркана, Јусе, Раје, да ви издвојите Џају као да је нешто радио око трансфера?! Мало је рећи политичко хапшење. У том свом хаосу настају и забране за уношење застава, бубњева, барјака, кореографија, а то се све скупљало у навијачима.

Са данашње дистанце када се погледа, север је допустио да „јавно мњење” изманипулише народ који не долази на утакмице и искористио погодан моменат 5:0 и 4:0 против ПСВ-а и Зенита да се обрачунају у ствари са Џајићем, који није хтео да дозволи то што се и десило након његовог одласка. Све до једне, управе од 2005. до 2009. године биле су Мишковићеве. У то време репресија над навијачима вероватно никада није достигла већи врхунац, удари на клуб, хапшење Џајића, Цветковића, Маринковића, а након случаја Урош Мишић, хапшење комесара за безбедност, директора стадиона, генералног секретара клуба, и све то због навијачке туче.

Обезвредили су клуб, задужили га и презадужили. Срећа па је трибина остала каква јесте и нису до краја успели да ураде све замишљено. Међутим, остао је огроман дуг, огроман проблем, где након њих нико прво није смео да приђе клубу, а и кад је пришао, то је било осуђено на пропаст јер је Партизан све имао у својим рукама. Онда је уследила ера с Лукићем, када смо потонули још дубље и то је све трајало до 2014. године, када смо коначно опет узели титулу, али због лиценце, уместо нас, Партизан је играо квалификације. На основу свега, реално је да се погледа 2017. година када смо након 2007. године поново ушли у Лигу Европе. Пуних 10 година смо стровалили зато што су људи били изманипулисани, а група недовољно одлучна. На крају је испало све онако како је човек рекао да ће бити.

Ми смо подлегли хистерији јер је „цео стадион” тражио да Џаја оде, а после тога смо имали потоп од 10 година, дугове које и дан-данас отплаћујемо, трауме од тога, инсценирана хапшења и репресију, до тада невиђене на нашим стадионима.

А све је почело тако што су новине почеле да пишу да је народ незадовољан и неће да долази док је овако како јесте. Тада је направљена грешка и никада више! Зато је група кад се завршила утакмица у Молдавији са Шерифом, који нас је елиминисао, али и после нас у групној фази играо одлично с једним Реалом, знала како треба да се постави када види у новинама 20 минута после утакмице 385 коментара на вест да Дејан Станковић треба да оде! Зато је у четири ујутру на аеродрому било 200 „Делија” који су им пружили подршку. Јер смо научили да не повлађујемо непостојећој или постојећој, али залуђеној маси. Научили су нас историја и наше грешке много, а многима је изгледа жао што смо то баш сад научили. Кажу да се паметан учи на туђим, а будала на својим грешкама. Нека и јесмо некад испали будале, али макар данас нећемо, па како год нас неко гледао. Када научиш обрасце које си већ прошао, осетио на својој кожи, лако данас видиш оно што некада, нажалост, ниси.

*Спортски менаџер