Видљивост и демократија

Демократија је достигнуће и не може се, шелинговски говорећи, наметнути друштву као кец из рукава. За то је потребно зрење, од учесника у процесу политичког одлучивања, власти и опозиције подједнако, преко јавних гласила до воље сваког појединца да је прихвати као модус припадности заједници и учествовања у постизању општег добра. Управо је разлика између тоталитарне власти и демократије што је ова самодовољан и саморазумљив појам. Тоталитаризам пак у сваком свом историјском облику увек тражи да се додатно објасне порекло и извори или крајњи циљ политичке власти – од начела примогенитуре, бонапартизма, цивилизаторске мисије империја, или остваривања есхатолошке мисије цивитас деи, планетарне комунистичке државе, до Фукујаминог неолибералног светског поретка.

Србија је од 1804. године експресно досегла сретењску 1835, прескачући и ступањ енглеске Славне и бескрвне револуције и француског револуционарног крвопролића. Наравно да би се и на нашу земљу могла применити Милова теза да демократија свакако није савршен облик владавине, али је бољи од свих других, односно да демократија нема алтернативу. То је еуклидовском интуицијом, и без ишчитавања европских класика, препознао српски народ кад је с пуним поверењем уручио Димитрију Давидовићу писање Устава Кнежевине Србије.

Демократска власт почива на агрегатној вољи појединаца који творе заједницу. За то је потребно да се поштују право, утврђене процедуре и да постоји транспарентност у понашању свих учесника. Само грађанин коме су предочене политичке идеје, програми и њихови потенцијални реализатори може да доноси одговорне одлуке, да прави рационалне изборе између политичких понуда и да тако гради опште добро. Медији су посредник између политичке понуде и грађанина. Због тога је улога медија темељ демократије. Наравно, медије обавезује не само принцип објективности у тумачењу догађаја, него и однос према заједници, било да је схватимо као народ, као нацију или као државу. Негативна осећања, у дигиталном жаргону „хејтерство”, презир према онима који другачије мисле, самопорицање и дестабилизација друштвеног поретка кроз подстицање подела уместо демократског усаглашавања и превазилажења разлика... нису мисија која подржава добробит и успон друштва. Међутим, у недостатку видљиве и рационалне политичке понуде опозиционих групација за оне грађане који су критични према власти, њима наклоњени медији оправдавају своје постојање и правдају своје финансијске основе садржајима који су најпре „љубичасти шум” мржње. Та емоција заправо је замена за непостојање продуктивне опозиционе политике и обрнуто је сразмерна тој слабости: појачава се како се опозиција приближава издисају. Сасвим је следствено да су главна инспирација тих медија несреће које причињавају бол који нико нема право да присвоји јер је наш заједнички. Или је карактеристика њихове перцепције да на ружи искључиво види трн, а никада цвет.

Ко је највише одговоран што странице опозиционих медија и минути електронских остају сведени на орнаменте увреда, клевета, оспоравања људи и без икаквог осврта на оно што је власт позитивно и недвосмислено опипљиво урадила? Показало се у протестима да опозиционе странке и део политички амбициозног академског врха јасно виде своју немоћ. Без идеологије, без програма и без личности које би угледом или харизмом изашле пред грађане и убедиле их да су добро решење за просперитет земље, ове групације су се сакриле иза студената. Делимично су иза завесе оркестрирале студентски покрет, али Србија није видела њихове вође нити чула њихове програме. У жељи да радикализују протесте кроз безбројне провокације да се заустави нормалан живот Србије, користили су студенте као живи штит за одбрану од легитимног права грађана да обезбеде регуларност социјалних функција, па и од дејства закона који је подређен „државном разлогу” да се не продубљују друштвени расцепи. Врхунац је био слоган да „застане Србија”, да се спречи њен очигледни успон и – оно што је овде битно – да се не излази на изборе. Све време грађани нису видели како изгледају креатори овог антидемократског и антидржавног покрета. Слути се ко су они, зна се да су трансмисија капитала који је добрим делом изван Србије, јасно је да вребају тренутак који је згодан да изађу на видело дана. Али, тај тренутак није дошао. Заправо, политичарима с часним намерама тај тренутак је увек, а онима којима је циљ власт ради власти није никада, барем док је демократије. Не може се паразитирати на незадовољству и перформансима једног дела студената. Због тога би овај тип протеста и наше блокадере један од теоретичара leaderless покрета Карне Рос видео као наивни плен скривених диригената. Мада неки нису баш тако наивни и чедни кад се не питају одакле новац.

Та игра жмурке, с планом да грађани крену за студентима, а онда ће редитељ с дипломом драматурга да каже: „Сад се појавите”, пропала је зато што није демократска. Демократија је надметање идеја и утакмица с кључним правилом да земљу воде они који су добили већину гласова кроз изборне процедуре. Дакле, елементарни услов је видљивост политичких конкурената. Фантомски ликови који нису прозборили реч о програмској понуди нити стали пред грађане, осим у срамотним инцидентима у Народној скупштини кад су негирали њен демократски смисао и чињеницу да је то стварно и симболички дом суверености Србије, једноставно нису ни саставни део ни чинилац демократије. Није ствар у томе да се пребројава кога је било више 15. марта или 12. априла, него која је опција пред Србију изашла безлично и без понуде, а коју је представио Вучић стајући пред народ „главом и брадом”, сведочећи својом личношћу политику која се не плаши демократске провере.

*Политички филозоф

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа