Кебаб не зна да лаже

Од фебруара 2022. године откако је почео рат у Украјини свет више није исти. А Немачка то није ни покушала да сакрије. Не зато што је рат стигао до њених граница, него зато што су њене границе постале симболичке: границе између морала и реалности, између економске рационалности и политичке припадности. 
Од тренутка када је нападнута Украјина, Немачка је одлучила да буде више од посматрача, али мање од учесника. Резултат: максимална етичка мобилизација уз минимално признање трошкова. 
Трошак, наравно, није нестао. Нестало је само право да се о њему говори. 
Од тада инфлација достиже највиши ниво од 1951. године. Струја је поскупела више од 80%, гас више од 140%, основне намирнице између 30% и 40%. Поскупели су и најбаналнији предмети: млеко, хлеб, папирна кеса, путарина. И кебаб. 
Кебаб је некада коштао 3,50 евра. То је била цена једне мале, топле сигурности у великом граду. Данас најмање 7,50 евра. 
Све је исто као пре, осим цене и ћутања око ње. 
Олафе, дај донер за три евра, викала је маса тадашњем канцелару Олафу Шолцу током изборне кампање као да је он лично подигао цену. Почело је у Минхену 2022, кад је неки лик кроз гужву довикнуо – причај с Путином, хоћу донер за четири евра, молим те. 
И од тог тренутка ето ти тренда: „Тикток”, „Инстаграм”, мемови, карикатуре. Шолц, типично ханзеатски, без емоције, али прецизно, 2024. на „Инстаграму” и 2025. на Сат.1 објашњава – е људи, то је тржишна економија, нема ценовних кочница за кебаб. То су сировине, понуда, потражња, поштена плата за људе који га свакодневно праве. 
Као да ће то неког утешити док кебабџији оставља осам евра за комад меса у сомуну. Јер тај кебаб није само храна, то је показатељ стварног стандарда. 
У земљи где се једе више кебаба, него што се пије пиво кад он поскупи, није то више инфлација. То је политичка порука. Ако ти ни кебаб више није сигуран, значи да си званично ушао у фазу „ћути и трпи”. 
То је оно кад ти политика каже: ако ти је кебаб скуп, увек можеш узети нешто без меса. 
Иза тога се чује ехо старих времена, ако немаш за кебаб, узми бурек. Или како би модерна верзија Марије Антоанете рекла, немаш за месо? Па једи морал. 
Није то само инфлација. То је индикатор једног дубљег пуцања тренутка кад ни оно основно више није доступно без оправдања. 
У Немачкој данас није пожељно питати колико шта кошта осим ако то не почне реченицом о вредностима. Зашто су кирије порасле? Зато што штитимо климу. Зашто је бензин 2,30? Јер зависност од Русије више није опција. Зашто кебаб кошта 7,50 и више? Јер одбрану слободне Европе од Путина Американци скупо наплаћују. 
Али кад питаш а ко одређује ту цену, тада почиње нелагодност. Улазиш у простор где економија постаје идеологија, а логика непожељна. У Немачкој се више не позиваш на здрав разум. Позиваш се на Signalwirkung ефекат поруке, а не последице. Све мора имати поруку. Све мора изгледати исправно. 
А најважнија порука од фебруара 2022. гласи – морал не пита за рачун. 
У теорији солидарност. У пракси кључ за политички пристанак. То је реченица која откључава буџете, затвара дискусију, брише питање. 
Под тим слоганом затворени су гасоводи, усвојене десетине пакета санкција, замрзнуте привредне везе, а домаћа индустрија преусмерена из тржишне у идеолошку логику. 
У Немачкој такве више не називају опозицијом него Путиновим симпатизерима чак и кад само поставиш питање ко ће платити цех. 
Не значи да подржаваш Путина. Значи да не славиш довољно уверљиво. Да још питаш. Да још верујеш да цене морају имати оправдање, а политике границу. 
И то је данас најопаснији облик одступања. Кад економија постане зависна од емоције, знаш да више не живиш у тржишној демократији, него у систему симболичке коректности. 
Зато је кебаб важан. Не зато што је егзотичан, него зато што је некада био најнормалнији облик топле хране. Храна која ћути, али говори више од већине слогана. Храна без идеологије. Храна која не гласа, не протестује, не тражи пажњу. Храна која показује где си кад ништа друго више не смеш да питаш. 
Кебаб никада није био луксуз. Био је оно што је бурек некад био на Балкану: оброк без класне поруке. Данас јесте. Не по укусу, него по цени. 
А кад оно најобичније постане изузетак, знаш да држава више не види стварност оних које представља. 
И док влада најављује нове пакете помоћи Украјини, нове законе о инклузији, нове дигиталне платформе за партиципацију, људи покушавају израчунати колико пута недељно могу јести топло без минуса на рачуну. 
Зато АфД расте. Не зато што нуди решења, него зато што не нуди бајке. Не говори о Европи 2045, говори о рачуну за грејање 2025. 
У Немачкој се то још не сме рећи директно. Али анкете говоре уместо народа АфД 25% на савезном нивоу, 36% у Саксонији, 35% у Тирингији. 
То није револт. То је преостала рационалност. 
А шта каже медијска класа? Говори о десном популизму, о опасности за демократију. Али не говори о кебабу. 
Јер кебаб не зна да лаже. 
Кад порасте цена горива, то је вест. Кад порасте цена кафе, то је тема за паузу. Али кад порасте цена кебаба, то је знак да више немаш право на паузу. 
И кад се све сабере, морал кошта. А кебаб и те како.

*Политички саветник 
у Алтернативи за Немачку

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа